Sa osmehom kroz život

Ako je kiša nije lav :)

Kiša. Tmuran dan, a ja nekako vesela. Trudim se. Dok nisam s posla krenula kući. Spremim se ja na jedno dugo putovanje, iako živim relativno blizu posla, ali je nekako nezgodna putanja, glavni prevoz tramvaj i još pada kiša. Ima li gore i sporije varijante?

Elem, Brana mi pozajmila kišobran, tačnije, naterala me da uzmem jer je imala još jedan kod sebe. Ja sve kao neće trebati, samo sipi.. dok za koji minut nisam shvatila da me je spasila od kompletnog neželjenog kupanja.

Čekam tramvaj, prolazi 5, 10, 15 minuta… Ja ne posustajem, i dalje mi je osmeh na licu. Posmatram ljude, svi nekako snuždeni, tužni, ljuti.. pomislih, ja neću tako da izgledam. Mislim na lepe stvari, toliko toga dobrog me čeka.

Proleće je blizu, moja ćerka Eva počinje da snima film, dobila je jednu od glavnih uloga u velikoj konkurenciji, na to sam posebno ponosna. Usput razmišljam i gde bih ove godine mogla na letovanje, a gledajući nevreme osećam već miris onog letnjeg pljuska koji razbudi sva čula.

Moje razmišljanje prekida škripa šina, a pogled na prepun tramvaj i stajanje na jednoj nozi u gužvi pomalo remeti moje dobro raspoloženje.

Uspevam da uđem, čak i da stanem pored malo odškrinutog prozora kako bi hladan vazduh bar malo neutralisao sva ona isparenja koja izlaze ispod kaputa i jakni. Misli mi opet lutaju.. gladna sam, jedva čekam da dođem kući da ručam. Posle ću odmah da skuvam kafu i da odmaram na trosedu. Eva je taman kod drugarice do 18h.. imaću nešto manje od dva sata, ali dovoljno da se odmorim.

Kiša je naravno napravila haos u saobraćaju, ljudi nervozni, nikad stići. Guraju se, svađaju, kao da će time ublažiti stres. Stižem kući u 17.00, dakle tačno sat i po od Dorćola do Konjarnika. Podgrevam ručak, sva sreća sam skuvala dan ranije, jedem s’ nogu i trčim po dete... Ne da mi se da odahnem, da mirujem, ali nije to do obaveza samo, malo je i do mog temperamenta, moram da priznam. Jer i kad mogu da legnem i odmorim ja radije ustanem, ne samo da nešto uradim već da budem u pokretu. Tako mi je bolje i imam utisak da nisam nešto propustila.

…I evo me sada, pola je 9 uveče i ja konačno pijem svoju kafu na trosedu u dnevnoj sobi. Ko čeka taj dočeka. Strpljen spasen. Valjda tako beše. Ono što je važno je to što još uvek imam onaj osmeh na licu i misli o dobrim stvarima koje mi tek predstoje.

Imam plan, da mi ova godina bude puna radosti i druženja :)

Jelena Bajević