Sa osmehom kroz život

Crveni osmeh crnih očiju

Odmah sam znao da ide svojim putem, čim sam je upoznao. Upadljivih ali srdačnih crnih očiju, blistavog osmeha, plenila je te večeri sve oko sebe, kao i večeras, dok je preko TV ekrana pratim na crvenom tepihu prestižnog filmskog festivala svetskog ranga.

- Nema meni ovde mesta, ja idem u svet - govorila je dok smo kroz izlog omiljenog kafea posmatrali prolaznike kako se zajedno sa kišom slivaju niz Ulicu Svetog Save, od Hrama prema Slaviji.

Zvanično smo se upoznali na pripremama za snimanje kratkog igranog filma, na sastanku sa filmskom ekipom i režiserom iz daleke zemlje. Nas dvoje ćemo biti partneri - ja kao totalni anonimus, glumac-amater i ona, već poznata glumica sa karijerom u usponu. Opet one crne oči i srdačan osmeh kao i te večeri kada sam je prvi put video u dorćolskom kafeu.

- Ideš li?

Učinilo mi se da je sam arhangel Mihailo pucnuo prstima i umesto lifta otvorio vrata raja, kada se posle sastanka okrenula ka meni i srdačno me pozvala da krenemo zajedno. Već u liftu je započeo razgovor koji je tekao kao da se znamo duže i od same večnosti.

- A da svratimo ovde na kafu i nastavimo priču? Izgleda da oboje volimo kišu i kafu uz kišu.
- Kako znaš? - pitao sam.
- Eto, znam - odgovorila je uz blagi osmeh.

Pričali smo o nekim našim, običnim stvarima. Iako je film na kome smo radili bio sasvim sitan u odnosu na njene dosadašnje uloge i angažmane, posvećivala je pažnju svakom detalju. Sretali smo se i van zvaničnih proba da bismo probali i uvežbali scene i tekst. Tada sam već bio ubeđen da me sam Mihailo nosi na svojim anđeoskim krilima. Iako smo za vreme proba više pričali o tim našim običnim stvarima, mnogo sam od nje naučio o glumačkom poslu, učenju scenarija, a od svega što je tako nesebično delila, najviše mi je prijala ta obična, najobičnija, ali toliko vredna ljudska pažnja.

- Hoćeš da gledamo u zelenilo, mislim da će ti prijati? - pitala me dok smo jedne sunčane subote sedeli u baštici malog kafea kod Botaničke bašte.
- Kako znaš? - pitao sam.
- Pa, eto, znam...

Mislim da su naši dečiji zagrljaji i smeh pomalo i smetali pojedinim članovima ekipe. Nije ni važno, nikome nažao učinili nismo, a posao smo odradili kako treba.

- Uh! -znala je da kaže. -Samo da se ovo završi, pa da kafenišemo kao ljudi.
- Da, baš -odgovarao sam, iako sam znao da do toga neće doći.

Kako? Pa, eto, znao sam... Znao sam i kada sam za njom zatvorio vrata taksija kojim je otišla u nove projekte i pobede...

- I evo, hvala Bogu, pobedila je - razmišljam srećan, dok njen osmeh nadrasta čak i blještavilo crvenog tepiha, a pogled obuhvata bezbrojnu publiku koja bez prestanka aplaudira...

Miloš

Učinilo mi se da je sam arhangel Mihailo pucnuo prstima i umesto lifta otvorio vrata raja, kada se posle sastanka okrenula ka meni i srdačno me pozvala da krenemo zajedno.