Upoznajte Srbiju

Deliblatska peščara - pustinjska bajka

Posle visokih planina i surovih kanjona, spustili smo se na zemlju, tačnije na pesak. Zaobići Vojvodinu na ovim putovanjima bio bi greh, neoprostiv. Peščara Deliblatska, prirodni fenomen, pustinja usred zelene ravnice.

Kod sela Uljma ušli smo u peščaru, zakoračili u pustinjsku bajku.Vetrenjače u vetroparku pored sela svemu daju posebnu draž, pravi donkihotovski početak.

Let's ride, Rosinante...

Nas deset planinara, a tri vodiča, lepa avantura na pomolu. Ekipa odlična, opet mnogo smeha i pozitive. Kako li samo uspevaju da nas spoje ovako? U selu, dok smo pili kafu, iskoristio sam priliku da popričam sa meštanima. A oni uglavnom na biciklima, gledaju ljubopitljivo u nas, šarene ljude sa teretom na leđima, pa kanda da pitaju makar odakle smo...

Ništa lepše od razgovora s tim ljudima, neizostavan deo putovanja. Ako želiš da upoznaš kraj u koji si upravo stigao, popričaj s lokalnim ljudima, probaj hranu i otiđi na pijacu. Pijaca ti otkrije sve, iz prve ruke, jezik, običaje, kulturu tog kraja. I naravno, probaj rakiju!

A naše putovanje bajkovito, kao Hobiti kada krenu u onom filmu... Al se prvo najedu!

Deliblatska peščara je sada zelena, peska ima samo po putu kojim smo hodali, sitni pesak, kao brašno, zovu ga les. Nekada je ceo taj kraj bio od sitnog peska, jaki vetrovi su ga raznosili kilometrima okolo, praveći velike probleme ljudima, kućama, baštama, životinjama. Pre nekih 200 godina Marija Terezija je počela pošumljavanje peščare, da bi se zaustavilo raznošenje peska. Posle su ostali vladari nastavili i epilog je da nema peska, a da se dobilo plodno tlo.

Išli smo oko 15-ak kilometara, kolskim, peščanim putem ili stazama. A oko nas krajolik iz bajke! Nekadašnje peščane dine su se pretvorile u zelene brežuljke, okrugla ili poluokrugla brdašca, zelena, prelepa. Iza tog loptastog brda odjednom provire žuti suncokreti, a usred njih stoji kućica. Iza suncokreta proteglo se polje kukuruza, i on se zeleni, pa opet suncokreti.

Kao platno nekog veštog slikara prebačeno u 3D, a sve što treba je da uživaš i hodaš polako, jer u Vojvodini nema žurbe, a ne, samo polako. Nema tu onog adrenalina kao na Midžoru, Rtnju, da te ostavi bez daha, opali u glavu. Ova okolina opušta, smiruje dah, dovodi puls u normalu.

Pustinjsku ružu nismo videli, nema ni Stinga. Mislim da je u Njujorku...

Koprive su zavrh mene. I čičak! Samo kamena ni za lek.

Poneo ja lagane sendviče, jer je 30 stepeni, al mi već na prvoj pauzi nekako dođe u ruke sendvič sa slaninom. Kako, ne znam. A na drugoj pauzi - čvarci. Pravi čvarci. Tek sam sad zbunjen. Planinari po pravilu nose čokoladice, bademe, lešnike, a ovde se stvorila puna kutija čvaraka. U skladu s okolinom i okolnostima! Ali stvarno prijaju, uklapaju se nekako...Vojvođanski matriks počinje da se sklapa...

Popeli smo se na najviši vrh Zagajičkih brda, čak 256 m.n.v. Sa njega Vršački breg izgleda ko Prokletije s Trema. Ljudi skoro i nema, tek poneki čobanin sa kravama ili ovcama. Pustinja dole, pustinja gore. Ovde su snimani "Ko to tamo peva "i "Boj na Kosovu".

Dok hodam, razmišljam... Neverovatan prirodni fenomen, čak i u svetskim razmerama, jer sve se pustinje nalaze na mestima gde je mala količina padavina, a ovde sve zeleno, kiše koliko hoćeš, Dunav onoliki pored, a vekovima i milionima godina na ovom mestu samo - pesak. Sitni, žuti pesak, pustinja duga 30 i široka 15 km.
A zašto? Šta se nalazi ispod?

Posle bajkovite šetnje sedamo u bus. Vozi, Miško! A bus "klizi ko sanke, pa smo stigli do Palanke", tačnije Stare Palanke, na samom rubu peščare, kraj Dunava. Tu ćemo, u kafani, probati domaće đakonije. Kao mi nešto gladni, pešačili, pa bi i vola pojeli. Ispostaviće se da smo čisti amateri, potpuno nedorasli situaciji.

Al se ovde dobro jede, baš

Prvo čorba, riblja, naravno. Onda riba, smuđ, som, kečiga, sve na jednom tanjiru. Al nije to ono, poručiš ribu, dobiješ jednu na velikom tanjiru, malo priloga, lagana hrana bogata dobrim mastima, pa ćeš se najedeš kad dođeš kući. Ma jok, pun tanjir ribe, a tanjir velik, al ne izgleda da je velik...

Treba to sve pojesti.
Korpe hleba, belog, naravno. Zalivali mi to pivom, ladnim... Taman smo se izborili s ribom, kad gazda donese štrudle, s makom i jabukama, rezane debelo, tupim nožem, a žute od domaćih jaja. Au, imaš šta da zagrizeš! Onda iznesoše palačinke. Mirišu, mame, nemoš da odoliš...
Ljudi, dokle? A još idu i šnenokle!

E, tu više nisam mogao, pravilan uzmak, bolja polovina hrabrosti. Treba se na vreme izvući. Ne nazire se kraj ovim đakonijama.
Fala na časti, mi odosmo da šetamo kraj Dunava! Ko zna šta bi još izneli?!

Krenuli, ali ne ide, nemoš ni da šetaš više, jedva smo se dovukli do Dunava, nekih pedesetak metara. A on kao da nam šapuće: Gde žuriš, čovek, sedi, odmori, iskuliraj. Naši istančani planinarski instinkti uočili su terasu kafića baš na Dunavu, a vetar je donosio miris espresa... Uvalili se u pletene stolice, produženi bez mleka, Dunav polako beži ka Rumuniji, ravnica miruje, alasi kuliraju u čamcima. Čemu žurba... Sve je polako ovde, i priroda i ljudi i život.

Slow motion

Niko ne galami, sve tiho, opušteno, umirujuće... Kada bih se još malo umirio, čini mi se da bih čuo soma kako pilotira po dnu Dunava. U glavi vakuum, u onom malom delu koji još radi tamburica Janike Balaža, al ona donja žica, onaj tanak zvuk: kling-klang, kling-klang...

Uspavanka...bajka...vojvođanska...

Pa ondak opalimo preko toga jednu tepsiju šampita i gajbu piva. Mlakog. Crnog.

(Zezam za ovo poslednje, al nisam mogao da odolim)

Milan Kuga – Blogotres

Poneo ja lagane sendviče, jer je 30 stepeni, al mi već na prvoj pauzi nekako dođe u ruke sendvič sa slaninom. Kako, ne znam. A na drugoj pauzi - čvarci. Pravi čvarci. Tek sam sad zbunjen. Planinari po pravilu nose čokoladice, bademe, lešnike, a ovde se stvorila puna kutija čvaraka. U skladu s okolinom i okolnostima! Ali stvarno prijaju, uklapaju se nekako...Vojvođanski matriks počinje da se sklapa...