Preporučujemo/Vodimo vas
Drama na Olimpu" (istinita priča)
Olimp, najviša planina Grčke, panteon antičkih bogova. Kameni gorostas dostojan strahopoštovanja, izazovan i nedostižan, mitski i stvaran u isto vreme. Postoje više planine, teže za penjanje, možda i atraktivnije, ali retko koja samim svojim imenom toliko rezonuje u mislima planinara, raspaljuje maštu i poziva na avanturu. A poziv koji upute bogovi se ne odbija.
Za Olimp kao obitavalište Zevsa, Here i drugih božanstava znam verovatno otkad znam za sebe. Nekada davno, za polazak u treći razred osnovne, dobio sam na poklon knjigu sa pričama o grčkim bogovima koju i danas čuvam kao pravo malo blago. Kada sam saznao da planina sa tim imenom zaista postoji, to već ne mogu sa sigurnošću da kažem. U jedno ipak jesam siguran, već od tog trenutka sam negde duboko u podsvesti želeo da jednog dana stanem na njen vrh. Mojre su me vodile nekim drugim stazama, sve do skoro.
Ova olimpijska priča počinje na obalama Egejskog mora, odakle planina čiji najviši vrhovi važe za surove i negostoljubive izgleda pitomo, gotovo kao da se uz njene padine može ustrčati za jedno popodne. Sve je obećavalo uspešnu akciju: dobar plan, stabilno vreme, odlična ekipa koja je "kliknula" kao da se znamo godinama a ne tek nekoliko sati. Osim vođe akcije Milana Vojnovića jedva da ikoga poznajem, ali se brzo združujem sa ostalima. Puni elana i pozitivne energije posle celog dana na plaži, prepakujemo rančeve za tri dana u planini, spremni da krenemo uzbrdo.
U dilemi između velikog ranca od 65 litara i malog od 18 biram manji; trpam unutra samo ono najnužnije, a neke ređe korišćene stvari koje inače stalno nosim sa sobom ostavljam u velikom rancu u autobusu. Među njima i paket prve pomoći, neotvoren. Ko se čuva i Zevs ga čuva.
Postoji više načina da se priđe najstarijem nacionalnom parku u Grčkoj, ali vrlo malo planinara se na najviši vrh Olimpa penje direktno sa nulte nadmorske visine. Ogromna većina (da ne kažem skoro svi) započinje pešačenje sa lokaliteta Prioni, trinaest kilometara od i 1100 metara iznad mora, pa nema razloga da i mi izmišljamo toplu vodu. Prioni je i poslednja tačka na kojoj se može odložiti smeće pre ulaska u nacionalni park - u njemu ne postoje kante za otpatke, svaki posetilac mora da vrati svoj otpad sa sobom, i to se po svemu sudeći itekako poštuje. Lako je bacati papiriće među smrtnicima, hajde ti zagađuj dom bogova ako smeš!
Do planinarskog doma Spilios Agapitos (za one manje sklone lomljenju jezika poznatog i kao Refuge A - "Dom A") vodi trasa Evropskog pešačkog puta E4 i tih šest kilometara sa oko 1000 metara uspona čini najfrekventniju deonicu na Olimpu. Planinari zuje gore, dole, pozdravi pljušte na svim mogućim jezicima. Sama staza se ne može pohvaliti naročitom atraktivnošću, ali mnogima je izgleda sasvim dovoljno da izađu na visinu od oko 2100 metara, popiju kafu ili čaj i vrate se kući. Nas neki nagon ipak tera dalje uvis...
Za jedan planinarski smeštaj, Spilios Agapitos je hotel sa jake četiri zvezdice. Unutra je uredno, čisto, toplo (što se nažalost ne može reći za vodu za tuširanje), struja se podrazumeva, ali su solidna mobilna mreža i bežični internet (kakav-takav) već čist luksuz. Kuhinja nudi veliki izbor gotovih jela i pića, doduše po nešto višim ali podnošljivim cenama; više smeta činjenica da pivo služe samo u malim limenkama...
Posle noći koju su neki prespavali kao zaklani a neki probdeli usled hrkanja u kolektivnoj spavaonici, došao je i taj dan. Mitikas, sa svojih 2918 metara nadmorske visine najviši vrh Olimpa, čekao je na nas. Duboko ispod doma, temperaturna inverzija prostrla je paperjasti tepih od oblaka. I dok su se drugi oduševljavali pogledom, mene je više brinula činjenica da će sve to morati da krene naviše kad sunce ogreje... U najboljem slučaju, ostaćemo bez lepih pogleda, u najgorem bi mogla da padne kiša pa da se ni ne popnemo na vrh. Ali, pravi planinar uvek mora biti naoružan optimizmom.
Vrh Skala (2882 m.n.v.), koji mnogi zovu i "raskrsnicom Olimpa", od doma deli jedva kilometar i po vazdušnom linijom, ali čitavih osamsto metara uspona čine pešačenje dugim više sati. Fantastični pogledi nadoknađuju vreme, pa svaki čas neko zastaje da fotografiše pejzaž ili napravi selfi... Slikam Igora, kome je ovo prvo (pa muško!) planinarenje iznad 2000 metara, na stenovitom vidikovcu nad morem egejskih oblaka. Izgledaće odlično na društvenim mrežama. Ni ja koji nisam ljubitelj poziranja ne odolevam prilici. Na ovakvim mestima mislima je vrlo lako da odlutaju u stanje meditacije i da samo telo ostane prisutno u prostoru, međutim memorijalne table na stenama drže nas čvrsto prikovane za zemlju...
Uspon na Skalu nije lagan, ali ne zahteva nikakvu tehničku veštinu. Zato ni izlazak na vrh ne donosi nikakav spektakularan osećaj, pogotovo što su se u međuvremenu oblaci taman toliko podigli da sakriju Mitikas, na svega nekoliko stotina metara preko zjapeće provalije. Plan je bio da se sa Skale odmah penje Mitikas, a po povratku ko želi može i do vrha Skolio (2912 m.n.v.), udaljen jedva stotinak metara od Skale grebenskom stazom.
Sve se nešto mislim, ko zna hoću li posle Mitikasa biti raspoložen da kvarim utisak, pa koristim priliku dok se grupa konsoliduje da trknem i odmah "overim" Skolio. Petnaest minuta do tamo, upisivanje u knjigu posetilaca, brza fotografija i nazad. Zaista, Skolio bi posle uspona na Mitikas predstavljao pravi antiklimaks i drago mi je što sam odlučio da idem ovim redom. Nije da mu nešto posebno fali, ali bogovi su ipak bogovi. A nas su čekali...
Što se tiče rute od Skale do Mitikasa, mogu sad da nabrajam i kakve su stene i kakav je nagib i na koliko mesta sa obe strane uskog puteljka zjape bezdani. Možda će ipak biti dovoljno da kažem da se tih tristotinak metara prelazi za pola sata do 45 minuta. I taman kad pomislite da ste pri vrhu, pogled pukne iza stene i shvatite da treba savladati "samo" još jednu vertikalu... Naniže... Pa opet naviše. I onda ste tu. Recimo.
Na poslednjem delu uspona zatičemo montirano uže koje je ostavio neko pre nas, ali se bar ja trudim da ga što više mogu izbegnem. Kao i obično na sličnim planinama, trajna sidrišta postavljena su tako da se uže razvuče što kraćim putem, što možda deluje kao bezbednost onima koji se plaše visine i eksponiranih deonica, ali u stvarnosti više smeta nego što pomaže jer onda to uže treba svaki čas obilaziti i preskakati... A osim toga, Mitikas i nije tako teško popeti bez osiguranja. Susedni Stefani (2902 m.n.v.) je već druga priča, ali tu priču ćemo ostaviti za neku drugu priliku.
Nastavak ove naše priče možda znate iz dnevnih novina. Potrudiću se da je ispričam onako kako se zaista dogodila, bez novinarskog senzacionalizma.
Skoro na samom vrhu, još samo desetak koraka do najviše tačke Olimpa, slučajno se okrećem i nešto niže ispod sebe kao u usporenom filmu vidim kako Igor proklizava na jednoj nozi, gubi metar-dva visine i ostaje da sedi na kamenu. Još trenutak gledam i tek onda shvatim da me doziva. "Ne mogu da ustanem. Iskočilo mi je koleno."
Vraćam se sa bukvalno par metara od vrha. Igor sedi ispružene noge dok se jedan deo ekipe okuplja oko njega a drugi pokušava da zaobiđe gužvu i izađe na vrh. "Da li možeš da pomeriš stopalo?", pitam. Pomera. To je dobro. Zavrćemo mu nogavicu. Prizor nije baš najlepši: patela je dislocirana i štrči u stranu. Ne, nije mu se ovo ranije dešavalo. Da, boli.
Vadim iz ranca brufen i pada mi na pamet komplet prve pomoći koji sam ostavio u drugom rancu. Bar ovaj nisam ostavio na Skali... "Je l' možeš to da mi namestiš, molim te?" Polako ali sigurno počinje da paniči.
Udišem duboko. "Slušaj, ne smem to da ti uradim. Nisam obučen za to i mogu da ti još više zeznem stvar, a to ni ti ni ja ne želimo. Moraćemo da dovedemo pomoć." "Nemojte da me ostavite." "Nećemo, ne brini." "Pa šta ćemo da radimo?" "Samo sedi i ne brini, idem nešto da proverim." "Nemojte samo da me ostavite." "Niko te neće ostaviti, samo moraš sad malo da se strpiš."
Milan Mirković i Blogotres
(Milana možete pratiti na perpetuuM Mobile)
Na poslednjem delu uspona zatičemo montirano uže koje je ostavio neko pre nas, ali se bar ja trudim da ga što više mogu izbegnem. Kao i obično na sličnim planinama, trajna sidrišta postavljena su tako da se uže razvuče što kraćim putem, što možda deluje kao bezbednost onima koji se plaše visine i eksponiranih deonica, ali u stvarnosti više smeta nego što pomaže jer onda to uže treba svaki čas obilaziti i preskakati.
Pročitajte još
Blogomudraci
Prijatelji sajta
