Sa osmehom kroz život

Kad Starbaks zamiriše

Sećam se mog prvog odlaska u Starbaks.

Bilo je to pre dvadeset i kusur godina kada sam se prvi put, kao srednjoškolka, našla u Londonu i ostala zauvek zaljubljena u taj grad.

Moj tata je bio pilot koji je redovno odlazio na simulatore u gradić Kroli u blizini Londona. Stizalo se šatl busom do aerodroma Getvik i odatre metroom do stanice Viktorija. Prvi put sam u London otišla sa tatom, koji je jedan od onih „šta ako“ likova koji se uvek spremaju na najgore. To znači da će vas bombardovati do iznemoglosti svim savetima šta da radite ako se izgubite, gde da idete, kome da se javite, šta da tražite, kako da se vratite kući… Možda mi sada zvuči ok, ali za jednu 15-godišnjakinju koja pre toga dugo nije bila u inostranstvu, bila je to prava noćna mora. Ta prva poseta Londonu mi je presela za sve pare, pošto umesto da uživam u obilasku svih onih turističkih mesta - Big Bena, Vestminsterske opatije, Trafalgara, Britanskog muzeja i tome slično, ja sam u panici gledala u mapu i nazive ulica i stanice metroa da bih znala gde sam ako se izgubim i toliko grčevito držala vizitkartu hotela i 20 funti da su na kraju dana bile zgužvane i mokre od znoja. Prošle su godine pre nego što sam mu priznala da mi je zauvek preseo taj prvi susret sa gradom.

No, odlučna da ne sedim u Kroliju koji je, iako ima tržni centar i dve knjižare, zapravo varošica, stisnem ja zube i krenem u London sama.

Prošle su godine pre nego što mi je tata priznao da mu je zauvek preseo taj moj prvi odlazak u nepoznato.

Uhvatim tako ja bus do Getvika i metro do Viktorije i ta-da - taj osećaj slobode i otvorenosti jednog grada gde mogu da budem ko god hoću i da radim sve što poželim, doživela sam samo u Londonu i nigde više. Nije da sam baš neki veliki putnik, ali nije i da nisam putovala. No, bilo kako bilo, naoružana mapom podzemne i kartom grada, krenem u istraživanje Londona - izbegavajući sve, aj da kažemo već viđene znamenitosti od pre nekoliko dana, i ovamo-onamo, završim u Tejt Modernu, gde sam satima zurila u Džeksona Poloka i ženu mu Li Krasner i u flekama boje koje su se vrtele pred mojim očima otkrivala oblike i priče i muziku.

U jednom trenutku, pored mene je seo simpatičan bradati momak sa kosom vezanom u onu kao japansku punđicu (i to daaaavno pre nego što su hipsteri postali popularni) i uz osmeh mi ponudio svoju kartonsku šolju sa zelenim printom sirene, valjda, iz koje se širio najlepši, najzanosniji miris kafe. Sad, da li je do zgodnog bradonje ili je ta moka zaista tako božanstveno mirisala, tek ja se tu potpuno oduševim i postanem pravi kafa-vernik. Do tada mi je taj mirisni napitak bio vezan za bežanje sa časova u obližnji kafić gde smo pućkali cigarete, leta u Crnoj Gori gde se ispijaju šoljice i šoljice turske kafe i krišom popijen gutljaj nes kafe u Torontu, zbog čega sam kao klinka popula žestoku grdnju. Nikada, ni pre ni posle, nijedna kafa mi nije bila ukusnija i lepša od te u Tejtu.

Bradonja je otišao, a ja sam ga posle u narednim odlascima u London i Starbaks, najčešće onaj u Oksford stritu, uporno i bezuspešno tražila. Posle sam u Starbaks vodila i tatu, gde bismo sedeli i pijuckali moku satima, pričajući o svemu što smo videli. Tata mi je posle ispričao da je i sam odlazio kasnije u Starbaks na kafu, ali da nikada nije bila tako ukusna kao kada ju je pio sa mnom.

I nije. Iskreno, nigde mi ta kafa nije imala ukus kao tada u Londonu. Pila sam je i godinama kasnije, opet u Londonu, ovoga puta u Kamdenu, okružena mirisima i zvucima raznog sveta i u društvu seksi Škota koji je pokušavao da me ubedi u prednosti Irn-Brua u odnosu na kafu, ali mi je tada ukus bio nekako pogrešan. Previše američki.

Pila sam je i u Americi - Feniksu i San Dijegu i Las Vegasu, uz muziku K.T. Tunstall, okružena zgodnim WASP momcima u kargo bermudama i sa savršeno blistavim, belim osmesima koji su večito bili u društvu zastrašujuće velikih, debelih devojaka tetoviranih grudi i ramena. I niko nije pio moku već neke hladne bućkuriše sa sojinim ili bademovim mlekom bez laktoze i tonom šećera. A ja sam pila jednu XL moku ceo dan, koja mi je zamenjivala sva tri obroka tamo i opet sam uspela da se ugojim (dobro, meksička kantina i kineski restoran su malo pomogli).

U Berlinu mi je bila previše slatka, raspevana i u božićnom fazonu a ja sam bila sama i usamljena. U Strazburu nekako neodgovarajuća, u Frankfurtu i Minhenu kao i svaka druga aerodromska. Verovatno sam je pila još negde, ali ne mogu da se setim.

I sada je Starbaks stigao u Srbiju. I ljudi čekaju u redu za tu šolju kafe. I na neki način ih razumem. Jer to nije samo šolja kafe (neki kažu preskupe, mada mislim da nije tako). To je karta za neki drugi svet i neku drugu zemlju, podsetnik na nekoga ili nešto. Da li to znači da ću čekati u redu za kafu? Ni pod tačkom razno, ja sam sa redovima završila. Ali ću možda poslati mog bradonju po jednu šolju. Da me želja mine. Možda će biti sličnog ukusa kao ona, davna londonska.

Ksenija Prodanović

To nije samo šolja kafe (neki kažu preskupe, mada mislim da nije tako). To je karta za neki drugi svet i neku drugu zemlju, podsetnik na nekoga ili nešto...