pisite_nam@blogotres.rs

Upoznajte Srbiju

Kad te nedeljno popodne zatekne u Pirotu

- Druže, gde se ovde može dobro jesti? – zaustavio je Milanče prvog prolaznika na glavnoj pirotskoj ulici koji je delovao upućeno u ovu materiju. Put iz Bugarske se odužio, čekanje na granicama da ne spominjemo, pa je maštanje o pirotskim specijalitetima poprimilo razmere opsesije.

Veseli Piroćanac, sa osmehom širim od Nišave, odmah je imao rešenje, pa gurajući pored sebe vremešni bajs povede moje društvo ka obližnjoj kafani. Osećam glad, tačno mogu sebe da zamislim nad punim tanjirom, ali ovamo... grad u kome sam se našla prvi put, drema u toplo nedeljno popodne, praznih ulica, prosto me vuče i neka pesma. Idi, idi nesanice...

- Ajte vi samo, ja ću da uzmem pljeskavicu, pa malo da prošetam.

muzej_ponisavlja.jpg

Naručim kod "Kralja" veliku, onako izgladnela natrpam u nju sve što sam videla u vitrini, da nadomestim onaj roštilj što mi se privideo. Osmehuje se prodavačica, pita odakle putujemo, pa ispričam kako smo planinarili u Bugarskoj, šetali po Sofiji, ali tri dana je bilo dovoljno da se kao dete obradujem Srbiji. Kod nas sve radi, sija, svira, valjda da opravda one raširene ruke što su postavili na graničnim prelazima. Mene ni rođeni više neće da čuju kad počnem, a ona me sluša, i to pažljivo... Još kad mi reče cenu, ja mislila neka greška!

Šta li se još krije u ovim uličicama i Piroćancima, rešim da otkrijem u narednih sat i po vremena koliko imam do nastavka putovanja.


Šta videti u Pirotu

Pešačka zona besprekorno uređena, široka, udešeni izlozi, fontana, moderan deo grada, ali sve sa merom i baš kako treba da ne naruši pitomost koju ovaj grad ima. Poseban vid spomenika prošlom vremenu u našim gradovima su robne kuće, koje sada imaju neku drugu namenu i uglavnom služe braći Kinezima. Arhitektura im je nekako futuristička, čak i za današnje vreme, predstavljaju pravi omaž sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka i nekako dostojanstveno stare, ali usamljeno, jer ni pre ni posle njih ništa slično nije napravljeno, srećom!

pirot_nisava.jpg

Mirišu mi kolači! Sita sam, ne haluciniram, ceo trg miriše na čokoladu i vanilu! Pronađoh čuvenu pirotsku poslastičarnicu, rekordera i po broju gostiju i po napravljenim kolačima i po niskim cenama. Mora da se proba, makar jedan, ali lep je i ovaj drugi, a kako bez kafe...

- Spakujte mi i za poneti, baklave sa lešnicima, tulumbe, sve što može da izdrži put do Beograda po ovom toplom vremenu (beše tad kraj avgusta, a sad već možete i ostalo da nosite).

Napuštam pešačku zonu i idem ka keju. Uske ulice, seku se pod različitim uglovima, lako je zalutati kad ste ovde prvi put, pa se trudim da zapamtim kuda sam prošla. Svaka kuća druga priča, usporavam korak, samo gledam i uživam. Nišava se prostrla u svom koritu, lepo joj je i lako da tuda teče, a lepo i kupačima koji se u njoj rashlađuju po vrelom danu. I sve u travi, mekoj, jednakoj, mami da se legne i uživa. Ko neće da leži može da šeta. Ih,da samo imam više vremena kako bih ja po ovoj stazi do kraja, kroz drvored...

Trebalo je malo vremena dok sam pronašla Muzej Ponišavlja, kuću u kojoj su snimani filmovi Zona Zamfirova i Ivkova slava. Nedelja, naravno zatvoreno, ali kad sam se malo propela na prste, pa još proturila telefon kroz kapidžik, videla sam lepu belu kuću sa smeđim prozorskim okvirima i kaldrmisanu avliju, baš kao iz knjige...

Šta još mogu da stignem, jure misli, ali se noge jedva odvajaju od ove scenografije iz 19. veka.

Tvrđava! Nedavno rekonstruisana, rekoše mi da je blizu, ma samo da virnem, da je pozdravim. Uostalom, ne bi oni krenuli bez mene, sačekaće još samo na ovu donžon kulu da se popnem, da osmotrim vidik sa visine... Staro zdanje izuzetno je uređeno i kompletno dostupno posetiocima, otvoreni su prolazi do vrha kule, pa uz malo penjanja imaćete savršen pogled na Pirot i okolne planine. Na dnu stepenica sedi mladi par i zaljubljeno se gledaju, a na vrhu fotograf dokumentuje savršenu lepotu dve mlade devojke, pa ne odolim da svima uputim poneki kompliment.

tvrdjava_pirot.jpg

Jurim sad iz sve snage do mesta gde čeka autobus, ali semafor me zaustavlja, pa po staroj dobroj navici gledam naokolo da skratim vreme dok mi se ne zazeleni. Božemeoprosti, čak im i radnja za poslednja putovanja nekako meka, firma istaknuta u nekim toplim bojama, je li ono ptičica, cvetići... Taman krenem da slikam, pa se lupim po glavi, reći će ovi moji da sam pomerila pameću načisto, a sad mi krivo, imala bih dokaz, ovako morate na reč da mi verujete.

Od one pljeskavice i kolača sam grdno ožednela, popila svu vodu, pa otrčah na kiosk i tu svo svoje oduševljenje sručih na prodavca, ni krivog ni dužnog. Kako vam je lep grad, pa čist, pa topao,... Tačno sam osetila kako je bio ponosan na svoj grad i za koplje ga je više voleo, makar dok sam ja držala slovo o Pirotu.

Zato me ni najmanje nije iznenadila vest da je Pirot prvi grad koji je povukao sve planove za izgradnju mini-hidroelektrana na svom području, na Staroj planini. Stvarno ne liči na njega da uradi nešto tako strašno, kao što je nebriga za prirodu.

Ulećem u autobus u foto-finišu, vešto krijući kolače! Dobro znam gde ću da svratim kad se budem vraćala sa Stare planine, ali i da to neće biti samo jedno popodne.

Brana - Blogotres

Osećam glad, tačno mogu sebe da zamislim nad punim tanjirom, ali ovamo...grad u kome sam se našla prvi put, drema u toplo nedeljno popodne, praznih ulica, prosto me vuče i neka pesma. Idi, idi nesanice...

- Ajte vi samo, ja ću da uzmem pljeskavicu, pa malo da prošetam.

Pročitajte još