Blogomudraci

Kad ti je svega dosta

Ponekad mi srce ne stoji na levoj strani. Ponekad se prošeta i ode skroz do peta (ne od straha nego od muke). Jednostavno ga pomeri samo jedna reč, ili pogled, ili ton… Postoje dani kada ste krivi celom svetu, kada je najlakše da se istresu na vama. Neki finim i mirnim tonom, neki nervoznim i glasnim, svejedno koji je ton, rečima su uzeli i onu poslednju, onu mučnu rezervicu snage, koju čuvate tu negde samo da biste imali snage da dišete. Ali i to vam nekad ode. Probodu vas.

Tada nastupa ono srce u petama, kada vam je dosta svega.

Što si ti danas nakraj srca?

Umorni, neshvaćeni, potcenjivani, ispljuvani, umrljani u katran. Naše želje i snovi za koje smo koliko juče izgarali ne bi li ih ostvarili, naše ideje, sve što nam je bilo važno, nestane u trenu, zapravo izgori, gubi svrhu. Pitam se čemu sve ovo kad ionako ne vredi. Šta god da uradim i koliko god da se trudim, ne ide, pa čak i kad ide, ne može, neko će se već naći da me saplete. Možda neće ni znati da je sapleo, možda nije ni bila namera, ali se desilo.

Tamo gde mislite da ćete dobiti razumevanje stigne potcenjivanje, gde očekujete pomoć nađete ogovaranje, gde se nadate lepoj reči sledi grdnja i omalovažavanje. Kako god, ne valjate. Vaše ideje, vaš rad, vaše nade su glupe, ili niste dovoljno obrazovani ili niste dovoljno pametni, ili niste lepi, zgodni, šta god…

Beznađe, ljutnja, kajanje, ružne emocije, crne misli, samosažaljenje, kukanje, osećaj izdaje. Želja za odustajanjem. O da, ona je jaka i jača sve više. U tom kovitlacu emocija, neki odustanu od posla, neki od prijatelja, a neki i od života.

I šta sad??? Odustati???

Molim vas da ne odustajete! Nema čoveka na ovom svetu koji se bar jednom nije osećao poniženo i iznevereno, nema nikoga ko bar jednom nije poželeo da se iskrca sa ovog ludog voza i pobegne od svega. Pokušajte još jednom i ustanite!

Zapravo, samo smo iscrpljeni. Trka koju trčimo je naporna, rezultati nekad nisu ni tako brzi ni tako dobri. Nemamo pametne ili dobre ideje svaki dan.

Ponekad se osećam poraženo u toj trci za snovima i srećom, jednostavno smrvljena, a u tim trenucima i bezazlen pogled i pogrešno izgovorena reč nanesu štetu.

Zašto ne odustati?

Rezultati našeg truda i rada nekad ne stižu uz fanfare, nego tiho i polako, skoro pa neprimetno. Moramo sebi dati vremena, dozvoliti da se promene dese. Ako ste iscrpljeni i umorni, usporite, samo nemojte stati, nemojte odustati. Umorni ste jer menjate svoj život. Iscrpljeni ste jer ste na nepoznatom putu, sazrevate.

Koliko god puta da padnete ili posrnete, ustanite. Svi smo ponekad nakraj srca, ponekad smo obeshrabreni, istrošeni… Znate šta, u redu je, imamo pravo da se tako osećamo – nije sramota. Samo nemamo pravo da odustanemo.

Ako vam je mnogo teško, potražite stručnu pomoć, ne ustručavajte se, jer samo jedan razgovor može biti spasonosan. Ako osećate da imate snage, a većina ljudi je ima (jači smo nego što mislimo), odmorite se i jednostavno ustanite. Svi smo mi umorni od silnih pokušaja da uspemo u tome što želimo, pa nam se može učiniti da smo spori u radu, da naše ideje nisu dobre. Znate u čemu grešimo? U tome što ne vidimo dalje od prepreke koja nam trenutno zaklanja vidik, a možda je baš iza nje cilj, onaj koji odavno priželjkujemo da vidimo. Ako sad ne ustanemo, upravo ćemo propustiti da napokon vidimo svoj uspeh.

Marina i Blogotres pratite nas i na instagramu

Kad me uhvati faza “nakraj srca”
- Obavezno sve oprostim i sebi i drugima, baš sve. U novi život se ide bez kajanja za prošlim.
- Podsetim sebe da je potrebno vreme da se promene dese, da se vide rezultati rada.
- Dok je realizacija u toku nema očajavanja, potrebno je strpljenje.
- Radim stvari koje volim, jedem sladoled, čitam knjige, plačem, skačem – ODMARAM SE.