Sa osmehom kroz život

Kada jezik odredi zanimanje, a reči sudbinu

O jeziku i pisanju i neočekivanoj karijeri

Nedavno sam na televiziji uhvatila film „Prevodilac“ Sidnija Polaka sa Nikol Kidmen i Šonom Penom. Iako je daleko od vrhunskog trilera i nije neki miljenik kritike, ja taj film veoma volim. U suštini, to je film o jeziku (i o tugovanju, ali to nije tema ovog teksta). Mislim da mi se dopada ta naivna i u današnjem svetu sumanuta premisa da „tiha diplomatija“ može da promeni svet. Da su ratovi počinjali jer se ljudi nisu razumeli. Da je jezik zaista toliko čudesan i moćan da može da učini da se razumemo. Da zaista vredimo onoliko koliko jezika znamo.

Meni su jezici išli dobro. Ne mogu da kažem sjajno jer nije tako, ali imam dobro uvo i prilično široko opšte obrazovanje i bez ikakvog blama se služim i rukama i nogama i svim mogućim jezicima koje znam da bih se sporazumela, čak i ako to nije gramatički ispravno. Ja sam jedna od onih koji bi na lakat progovorili.

Ironično je da sam najslabije znala maternji jezik, ali to verovatno ima veze sa vrlo zategnutim odnosom sa mojom majkom koja je bila profesor srpskog i koja nikada nije imala vremena za mene. Za drugu decu uvek, ali za mene nikada. Sećam se da je bila šokirana kada sam počela da se pripremam za prijemni za srednju školu i kada je shvatila da ja gramatiku ne znam. Odnosno, znam ali ne znam kako se šta zove.

I nikad nisam volela da pišem. Uvek sam dobijala neke bedne ocene na pismenim zadacima na slobodnu temu. Rimu ne mogu da bacim pa da mi život zavisi od toga. U životu nisam vodila dnevnik - što zbog keve koja je stalno njuškala po mojim stvarima, što zbog toga što nisam videla svrhu beleženja svojih razmišljanja ili dešavanja. Nedavno sam pročitala negde da pisanje dnevnika pomaže u smanjenju stresa i poboljšava spavanje. Samo sam pomislila koliko bi mi pritisak skočio kada bih sada čitala šta sam kao klinka lupetala i kakve sam gluposti pravila. Neka hvala.

Bilo kako bilo, nikada nisam ni sanjala da ću na kraju za život zarađivati od pisanja i prevođenja. Obožavam da čitam ali nikad sebe nisam doživljavala kao pisca. Apsolutno sam svesna da nemam ni strpljenja, ni veštine ni hrabrosti ni znanja da napišem nešto duže od dve tri strane što nije, uslovno rečeno stručni tekst.

A jezik - jezik volim. Nijanse i suptilne razlike u rečima, u sklopu rečenice, u izboru i upotrebi baš te reči a ne neke druge. „Reči su moja igračka“, kaže u jednoj pesmi Đorđe Blašević. Volim da mislim da su i moja, ali ne da od njih napravim kule i gradove i izmišljene svetove i opasne heroine i priče koje vas diraju u srce i dušu, več da umem da ih iskoristim da prenesem ono što je neko želeo da kaže.

No, iako sam se tome opirala, sve u mom životu me je nekako vodilo i ukazivalo na to da je prevođenje i pisanje ono čime ću se baviti.

Počela sam da se bavim novinarstvom i, koliko god žudela za nekom uzbudljivom, nesvakidašnjom krijerom, vremenom sam shvatila da sve više uživam u tihom zadovoljstvu pronalaženja odgovarajuće reči koja će baš savršeno preneti misao, emociju, zvuk, miris ili dodir.

Brat glavne junakinje „Prevodioca“ pravi spiskove. Pravim ih i ja, mada ih retko beležim - osim onih za kupovinu koje posle nikad ne ponesem. I to su uvek spiskovi reči ili izraza koje nisam dugo čula - frtutma, pomada, mileram (umesto pavlaka - znam da nije isto ali u ovom kontekstu jeste), pekmez, sejiriti se, kada nešto ide glatko „ko mače niz oluk“…

Da je ovo stručni ili tekst sa nekom određenom temom koju mogu da ispratim, istražim - imali biste zaključak. Ovako ostavljam ga nedovršenog, valjda zato što ni sama nisam načisto sa time šta sam htela da kažem. Da li sam srećna što se bavim ovim čime se bavim ili sam i dalje u čudu kako sam umesto arheologa i avanturiste i svetskog putnika ili makar vlasnika kafane ili urednika izdavačke kuće, postala novinar i prevodilac i nazovi esejista? Ili možda žalim zbog toga što nisam imala više hrabrosti da jurim ono što sam želela ili što nisam imala dovoljno pameti da na vreme shvatim da ću se baviti ovim čime se bavim pa da budem još bolja u tome? Ili sam samo tužna što se ispostavilo da je sudbina nešto na šta nemamo mnogo uticaja i pored mog čvrstog uverenja da svoju sudbinu sami krojimo?

Ksenija Prodanović

Izvor: www.zmajknjiga.rs

Da li sam srećna što se bavim ovim čime se bavim ili sam i dalje u čudu kako sam umesto arheologa i avanturiste i svetskog putnika ili makar vlasnika kafane ili urednika izdavačke kuće, postala novinar i prevodilac i nazovi esejista? Ili možda žalim zbog toga što nisam imala više hrabrosti da jurim ono što sam želela ili što nisam imala dovoljno pameti da na vreme shvatim da ću se baviti ovim čime se bavim pa da budem još bolja u tome?