Upoznajte Srbiju

Kojekude, Srbijo!

Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj - Branko Miljković

U mnogo čemu je Branko Miljković bio ispred svoga vremena, ali teško da je čak i on mogao da nasluti koliko će srpski narod u 21. veku pasti ispod svake časti i dostojanstva. Iako ne propuštam ni jednu priliku da podsetim na veličinu i dostignuća svog naroda, u svim oblastima, na svaki način, čini mi se da su veze koje nekadašnje Srbe spajaju sa ovim današnjim sve tanje i tanje.

Bez namere da glorifikujem srpski narod, uzdižem ga do nebeskih visina ili spuštam do Lazarevih kletvi, ne može se poreći da je iz ove lepe i bogate zemlje poteklo mnogo toga velikog, pa i veličanstvenog.

Kao prvo, zadržali smo svoje dostojanstvo i pod viševekovnim turskim ropstvom, svoj jezik, običaje i tradiciju, stvorili smo jednu sasvim posebnu kulturu otpora i trpljenja i izašli iz tog robovanja skoro neokrnjenog nacionalnog identiteta. Iz tog perioda imamo prebogatu i nestvarno veliku i darovitu narodnu književnost, razuđenu u svim književnim rodovima i vrstama, kojoj su se divili najveći svetski umovi. Malo je naroda koji se mogu pohvaliti sposobnošću da svaki deo svog života prenesu u pesmu, priču, bajku, legendu...

Nezainteresovanost današnjih generacija za narodnu književnost, skoro odbojnost, koja se tumači arhaičnim jezikom i nerazumevanjem, posledica je samo i jedino načina na koji se ona deci predstavlja. Zasigurno znam da samo od toga kako ćete deci predstaviti priču zavisi i kako će je oni prihvatiti. Otvorite li im srce za jednu epsku pesmu, sa znatiželjom će krenuti ka drugoj i uroniti u dramske momente naše narodne epike. Međutim, to je sve ređe i ređe, a sve češće i od roditelja čujem negodovanje što se ove partije i dalje obrađuju. Pa zar decu treba i od narodne književnosti danas da štitimo!

Kako opada osećaj za pripadnost srpskom rodu, tako se smanjuje i interesovanje za sve ono što je sa njim neraskidivo povezano. Uzmite, na primer, jezik! Koliko danas imamo anglicizama rekao bi čovek da smo sad pod američkim ropstvom (kažem američkim jer primećujem većinsku upotrebu američkog engleskog). Pri tome, ne radi se samo o terminima koji su u vezi sa informatičkim tehnologijama ili drugim korisnim stvarima, nego i o izrazima koji opisuju stanje, emociju, događaj, o uzrečicama da ne govorimo. Kao da se to na tuđem jeziku bolje može izraziti.

Istovremeno, (spo)razumevanje je sve teže i teže, a nemogućnost da se ljudi izraze na pravi način sve očiglednija, među svim generacijama, mada najpre okrivimo mlade, sasvim bez razloga, jer je za takvo stanje neko morao da pripremi teren. Nesvesnim i nemuštim narodom, koji lagano zaboravlja svoj jezik i istoriju, lako je manipulisati.

A srpski nije bilo kakav jezik, nego čvrst, tvrd i gromoglasan, pun praskavih suglasnika, primetan, jasan, čist, snažan, dominantan. Ako bi se uporedio sa prirodnim silama, on je grom, munja. Pismo kojim mi pišemo jedno je od najsavršenijih na svetu, tvrdio je i Bernard Šo, onaj isti čovek koji je napisao "Pigmaliona" (možda ste zapamtili predivnu Odri Hepbern u ulozi gospođice Dulitl i njenog profesora Higinsa), i nudio pozamašnu svotu novca onome ko uspe da reformiše engleski alfabet po uzoru na srpsku ćirilicu - jedan glas, jedno slovo.

Na tom jeziku i takvom ćirilicom, neke od najčuvenijih srpskih vojskovođa izrekle su bojne pokliče koji su pokretali i rešavali ratove.

Za Dan državnosti izabran je datum kada je počeo Prvi srpski ustanak, 15. februar.

Njegov vođa, Karađorđe, po mnogo čemu crn, prek i nagao, uspeo je da učini nešto što je vekovima čekalo - da pokrene narod na promenu koja je donela oslobođenje.

Kada su Napoleona pitali ko je po njemu najveći vojskovođa svih vremena, rekao je:„Na Balkanu postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je, okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod.

To je Crni Đorđe i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!"

Prošle godine jedva obeležismo stogodišnjicu od završetka Prvog svetskog rata, koji je srpski narod i počeo i rešio i u kome je pokazao herojstvo i veličinu koju su priznavali i kojoj su se divili i neprijatelji. Kao da se desilo nekom drugom narodu, koji nam je prethodio, kao da tamo nisu ginuli naši preci, kao da je to bilo neko drugo vreme, kada je zajedničko bilo važnije od pojedinačnog, narod od čoveka. Podsećamo se svega toga kao neke priče, legende, da nije onolikih spomen-kompleksa pitali bismo se da li se stvarno i desilo... A bilo je stvarno, da stvarnije ne može biti...

Bitka na Ceru, vođena od 16. do 19. avgusta 1914. jedna je od prvih pobeda srpske vojske u Prvom ratu i prvi šok za svet da se jedan tako mali narod uspeo odupreti najjačoj do tada viđenoj vojnoj sili. Zato što snaga nije u oružju i tehnici, nego u značaju i veličini onoga što braniš. Snaga je u ljubavi i veri, zato su srpski vojnici i uspeli da odbiju prvi nalet Austrougarske. Na Ceru, nevisokoj planini ali gorostasu po svemu ostalom što je poneo na svojim padinama, poginulo je 16.150 srpskih junaka i 23.000 austrougarskih vojnika.

Kolubarska bitka ušla je u anale ratnih veština zahvaljujući vojvodi Živojinu Mišiću, ali oni koji su o njoj svedočili znaju da nije teorija ta koja je pokrenula Srbe da učine nemoguće i odnesu pobedu u bici za koju je neprijatelj već spremao pobedničku paradu. Među mladim kaplarima, a od njih 1.300 preživelo je oko 400, bio je i Nušićev sin. Na dvadesetogodišnjicu pogibije Nušić je uputio potresne reči: „Ni zvona crkvenih zvona, ni plotuni počasne paljbe, ni vojničke fanfare, ni bučni horovi ne mogu zaglušiti reči naše mrtve dece. Ona je tu, lebdi nad nama...Pravi spomenik vama palima podići ćemo ako budemo kadri da sačuvamo sećanje na vas“.

Kada su planinari počeli da se penju na Kajmakčalan, da bi odali poštu postradalima, još su tamo bile kosti naših vojnika, čaure metaka, opipljiva istorija. Ova bitka vodila se u septembru 1916, a kako su se Srbi borili najbolje pokazuje depeša generala D Eperea: „Srbi idu kao oluja, niko ne može da ih prati“. Drinska divizija tukla je tako silovito da je đulad raznela vrh planine i smanjila ga za nekoliko metara, Grci kažu sa 2.552 na 2.524.

D Epere piše o srpskim vojnicima: „To su seljaci skoro svi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio".

Potomci tih junaka danas se bore za par jeftinijih artikala u supermarketu, koji im se servira kao blagodet savremenog života, dok su njihovi pradedovi znali i umeli sami da proizvedu hranu i odeću, kuću da sagrade i sve to ostave, odu u rat i umru na tamo nekom ostrvu u nekom moru. U šta mi danas verujemo... i kome verujemo...

Slavne vojskovođe su svakog dana ponavljale svojim vojnicima - junacima da su pred njima velike odgovornosti, da su oni izabrani i da mogu, verovali su u njih, i u slobodu. Naš nacionalni duh danas je na izdisaju, ubijan, razvlačen, prikovan ispred televizora i na ekranima mobilnih telefona. Ne mislim da se treba dizati na ustanke, čovečanstvo je valjda toliko napredovalo da zna da rat nije rešenje... ali ako se ne podsećamo onoga što je bilo, nećemo znati da cenimo slobodu koju su nam izborili, niti da prepoznamo novo ropstvo.

Danas treba da se borimo drugačijim oružjem, svojim znanjem, sposobnostima, mudrošću, da ono najbolje što imamo u sebi i od sebe damo bez straha, slobodno, ne plašeći se ničega i nikoga, ali i bez mržnje i ostrašćenosti, nego samo sa verom u dobro i čistog srca. Tako naši sportisti ubiru medalje, naši mladi naučnici donose sa svetskih olimpijada znanja najbolje rezultate, još uvek je u mnogo čemu Srbija velesila, a mogla bi da bude i znatno bolja, kad bismo se malo češće zagledali u svoje korene.

Umesto da se dičimo svojom slavnom istorijom, u kojoj smo odbranili i sebe i ostatak sveta od osvajača i ugnjetača, provode nas kroz praznike i važne datume na ivici blaženog neznanja, verovatno da bi se izbeglo nepotrebno talasanje u ovo osetljivo vreme, u kojem smo, uzgred budi rečeno (ili da bolje razumete: by the way), već decenijama. Šta bi se moglo desiti usled naglog buđenja nacionalnog ponosa, kakva pitanja se postaviti, može li se probuditi iz amnezije i apatije koja nas je zahvatila? Očigledno da je bolje zadržati jedan herojski narod u ovom poluobamrlom stanju, poluspakovan za put u svet (sad i preplašen epidemijom gripa).

Verovatno je opasno podsećati se ovakvih izjava najslavnijih vojskovođa, možda čuči u nama virus buntovništva koji se može rasplamsati ovim pokličima, pa da nam padne na pamet da smo nekada bili herojski narod.

Ne ume sloboda da peva, bar ne srpskim jezikom, možda tamo na nekom nemačkom ili engleskom bolje zvuči.

Reč! Ona može da ubije ali i da oživi, pokrene, od reči sve počinje. Pa, kojom sad mi da osvetlimo ovu tamu zaborava koja nas je snašla. Kad vam neko uzme sećanja, uzeo vas je cele i pravi vas ponovo, kako mu se prohte, a onda može sa vama šta god poželi, jer niste svoji i među svojima.

Verujem da jedna zemlja u kojoj čak i sunce izlazi dva puta, i to 21. juna iznad Lepenskog Vira, uvek može ponovo da se rodi. Neka vam jedino oružje budu reči- srpske, snažne, prkosne, njima se borite i verujte.

Kao što čovek bez samopouzdanja teško uspeva u dostizanju svojih ciljeva, tako i zemlja u koju njen narod ne veruje ne može da napreduje. Samo iz ljubavi se rađaju velika dela i velike reči, a ima li je među nama dovoljno za ovu lepu zemlju. Oči smo pokrili, glas utihnuli, pa je lako bilo odneti ono najdragocenije - polja, njive, šume i reke, i to bez ikakve borbe, čistom transakcijom. Ono što neki narodi nisu uspeli u ranijim vekovima da učine oružjem i nametima, sad su očas posla završili.

Putujem po Srbiji, gledam joj u dušu, u oronule kuće, pusta sela, zarasle voćnjake... Svi bi makar do Beograda, zaglušenog bukom svega i svačega, od poluupotrebljivih autobusa gradskog prevoza, preko građevinskih mašina koje grade onaj "Skadar na Savi", do muzike festivala i dodira tamo nekog sveta u kome bi trebalo da je sve lepše, lakše i bolje.

„Kojekude, Srbijo“, rekao bi Karađorđe, ili kako ga je NJegoš nazvao, otac Srbije.

Ostajem, odredila sam se tako odavno, ja sam moja zemlja i moj jezik, ali to je moj izbor i ne grdim one koji reše drugačije, samo im spakujem među prtljag svoju ljubav, poneku knjigu na ćirilici, miris Dunava, vetar sa Tare, žirove sa Cera, par kapi vode iz Kolubare...

Brana

Izvor citata: http://www.serbia.com/srpski/svet-o-junastvu-srba-u-prvom-svetskom-ratu/

(napomena Blogotres tima - tekst je u latinici zbog baze koja nam je na raspolaganju)

„U Srbiji 1914. godine shvatio sam da je sloboda malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek sam ovde shvatio Šatobrijana, da neumitna sila – volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu“, reči su češkog književnika Ervina Kiša, kaplara 9. Austrougarske divizije i učesnika Kolubarske bitke.

„Došli smo sa malo poštovanja za srpske vojnike, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod miran, samopouzdan, rodoljubiv. Našli smo najbolje vojnike na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljne da žrtvuju život za zemlju i nacionalnu ideju“, rekao je norveški pukovnik Karsten Angel.