LAZAREV KANJON - ŽELJA JE GLAD

Svemir se uznemirio ovih dana. Počinju solarne oluje, svom snagom će se obrušiti na našu planetu. Na severu će se prosuti aurora borealis. I ja sam se uznemirio. Već mesec dana nigde ne putujem. Sređujem kuću i oko kuće, kramp, lopata, zaječarsko... I počinjem da osećam GLAD. Nije to više želja za putovanjem, za avanturom, nego - GLAD. Opaka, istinska, neutaživa. Zato moram da idem, da utolim glad.

Idem u Lazarev kanjon, spuštam se dole. Vreme je. A dole me čekaju zmije, magneti i vlaška magija. Da li je još neko gladan? Ima za sve.

Zmije

Lazarev kanjon je najveće stanište poskoka u Evropi. Kažu da je pun zmija, opasan, neprohodan i neistražen. Ne verujem. Mislim da je lep, divlji, samo svoj i da prima goste. Lazar je bio prvi čovek koga je Isus vaskrsnuo. Lazar je bio knez koji se posle bitke na Marici odmarao ispred pećine. Lazar je bio ajduk koji se skrivao u pećini.
Počinjemo s Lazarevom pećinom, da ohladimo glavu pre ulaska u kanjon. Pećina prelepa, velika, najduža u Srbiji, jednim delom neistražena. Gomila pećinskog nakita, priča o hajducima i Turcima i kao i svaka pećina u Srbiji, ima zakopano blago oteto od Turaka, koje još niko nije našao. Ali, postoje i lovci na blago...

Ulaz u kanjon je odmah pored pećine. Radujem se. Stvarno se radujem... Konačno ga gledam iznutra. Kao da sam čarobnim ključićem otključao tajna vrata. Ključić brižljivo vraćam u džep, trebaće mi još, univerzalan je, otključava vrata avanture.
Ulazim u svet koji volim, divlja, netaknuta priroda. Dno kanjona je u stvari korito Lazareve reke, koja je sada presušila, pa je samo kamen ispod naših nogu, brušen vekovima od vode. Reka teče od marta do juna, posle ponire, da bi se opet ulila u Zlotsku reku. Hodamo po kanjonu blago uzbrdo, kamenje je oblo i klizavo, pa moramo paziti gde stajemo. Za koji mesec tu će bujica vode da šiba.

Kamen po kamen, korak po korak...

Kako je lep osećaj hodati po ovakvom mestu. Kanjon je širok od 4 do 20 metara, kako gde, negde su vertikalne litice, negde nagib obrastao rastinjem. U samom kanjonu postoji oko 90 pećina i jama. Sve oko nas je nekako sivo-crno-smeđe, otprilike kao i boja poskoka, koji ume da se prilagodi okolini. Upravo ovih dana, ženke poskoka donose svoje mladunce na svet. Izlegu 5-20 mladunaca, od kojih samo jedno ostane živo, a pola ženki umre posle poroda. Kada krene zima, zmije se uvlače u rupe i hiberniraju, sve do marta. Tada mužjak prvi izlazi iz rupe, onda ženka. Pare se u aprilu i maju, posle parenja se razilaze (ovo mi je nešto poznato.) Čim dođe zima, poskok nabaci salo, pa u zimski san. Kako grane sunce u proleće, on promeni kožu, obuče nove krpice. Onda se malo, kao fol, pofajta sa ostalim mužjacima, tek da skrene pažnju, nađe sebi ženku i čim krenu obaveze, on ode, samo da tetki odnese lek... Da nisu oni jedan evolutivni korak ispred nas? Strašan baja poskok. Ima lepi rog na glavi, fore radi.

Nismo videli nijednog poskoka, jer sada se spremaju za hibernaciju. Mada, oni iz daljine osete vibracije ovako velike grupe i sakriju se. A teško ih je i primetiti, jer se maskiraju i prilagode terenu. Ali smo na sred puta, u kamenju, sreli - miša. Malog miša, koji je uplašen pobegao od nečega, možda baš od neke zmije.

Miš u šoku, mi u šoku. Nije mu lako ovde među tolikim zmijama, još samo treba mi da mu na muku stajemo. Mora da je gadno biti pri dnu lanca ishrane, vraški gadno!

Da je Ber Girls bio s nama, verovatno bi ga pojeo.

Hodamo kanjonom, smenjuju se stene, drveće, žbunje, uživam u svakom trenu. U koritu reke čitam otiske ruku, ližem rosu sa dlana, vreme prelaska vode... Nakon neka 3 kilometra od ulaska u kanjon priroda kaže - stop. Mi - STOP. Priroda upozorava. Tu se veliki kamen odronio od litice i naslonio na mali kamen. Spavaju. Iza njih je velika stena koja može da se pređe samo pomoću užadi. Užad nemamo, dolazimo uskoro sa opremom i idemo do kraja kanjona. Ceo kanjon je dug 9 km, a pri kraju se račva na tri dela, tri mala kanjona.

Doći ćemo uskoro opet, ali ne da osvajamo. Ne osvajamo mi ništa, ni kanjone, ni vrhove, ni planine... Ružna je to reč, priroda se ne može osvojiti. Mi se samo družimo s prirodom, koliko nam ona to dopusti. Jer, priroda ume da bude vrlo surova, ako joj narušiš harmoniju. Užasno surova...

Odmaramo pored velikog kamena koji spava na malom kamenu. Čini mi se kad bih samo malo gurnuo onaj mali kamen, da bi i veliki pao. Onda bi se taj veliki otkotrljao dole, začepio kanjon, kada voda krene eto poplava, pomoć EU fondova... Bolje da ne diram!

Magneti

Pomno proveravam magnetni pol. Upoređujem vojnu busolu s kompasom koji radi na GPS, na satelit. U junu, kada sam išao po obodu kanjona, magnetna igla je radila normalno. Ali mi je vodič rekao da je treker, profi uređaj koji pokazuje staze, ponegde prekidao. I to se desilo samo tu i nigde i nikada više, čak ni na Rtnju. Dakle, magnetno odstupanje postoji. Ovde, u kanjonu, obe igle se poklapaju, samo na nekim mestima igla busole kao da titra, pa pobegne. Kao da se bori s nečim ispod.

Nauka kaže da je Lazarev kanjon deo Zlotske geomagnetne anomalije, to je treća takva anomalija na svetu. Mesto gde se prekida magnetni tok planete. Zemlja je obavijena magnetnim omotačem koji je štiti od zračenja. Da nije njega svi bismo pomrli od radijacije za par minuta, jednog dana kao što je ovaj, kada solarne oluje jako udaraju u Zemlju. Magnetni štit brani planetu, pa oluje ne utiču na ljude, osim što su poneki nervozni i povećan je broj ubistava i samoubistava. Kao posledica tih oluja na severnom nebu se pojavljuju one lepe boje - aurora borealis. U problemu su samo astronauti na orbitalnim stranicama, jer ih ne štiti atmosfera zemlje, pa mogu biti ozračeni. Najveća ja Kurska anomalija, onda Brazilska, koja je zaslužna za nestanak brodova i aviona u Bermudskom trouglu.

Ova Zlotska se proteže sve do Bora i Majdanpeka, ali još nisu utvrdili njen pravi uzrok. To mogu biti naslage ruda ispod, neka energija koja prodire iz dubine zemlje ili nešto treće... Ja sam ubeđen da su sva čuda na Rtnju posledica te anomalije, da se uzrok svega na Rtnju nalazi u Lazarevom kanjonu, a posledica, odnosno svrha u selu Vrmdža!

Arthur Clarke je Rtanj zvao "pupkom planete". A Željko Malnar opisuje svoje putovanje na Tibet i svoj susret s geomagnetnim olujama koje podsećaju na vatrene kugle koje su viđali iznad Rtnja.

Da li je sve to povezano? Ili je samo puka slučajnost?

Vraćamo se polako nazad istim putem. Prelepe litice visoke i do 500 metara, stene klesane vekovima i mi mali, obični smrtnici koji postojimo samo jedan tren, koji u plastičnim cipelama deremo sivo kamenje. Mi ćemo proći, otići, stene će ostati, još vekovima. Poskoci će jesti miševe, gavrani poskoke, celokupna energija i prirodni lanac će se nastaviti.

Izlazimo iz kanjona i penjemo se na liticu da bismo videli kanjon odozgo. Lagano, kroz šumu, prvi vidikovac je prelep. Ali drugi obara s nogu. Vidi se ceo kanjon, svom dužinom. Blista pod suncem u svojoj lepoti. Kakav prizor... remek-delo. Žute boje jeseni, poprskane nasumično, samo mu daju dodatnu čar. Kako moćno deluje, grandiozno! Tačno osetiš njegovu energiju, njegov izolovani biodiverzitet, njegovu snagu. Kao da se malko i šepuri, kao Rtanj u proleće, ali ne zameram mu.

Lep je. Prelep. On procveta u jesen. Pomalo podseća i na južnoameričke prašume, možda Andi, Bolivija... Ali, lepši je. Nije što je naš.

Vlaška magija

Silazimo. Idemo do Zlota, pa se penjemo na stenu koja se zove Krši Satuli. Nalazi se na brdašcetu iznad Zlota. Stena na vrh brda i metalni krst na njoj. Nekada je služila za ritualna i obredna žrtvovanja. Čim smo stupili na stenu, nešto neobično poče da se dešava. Rojevi letećih mrava nas napadoše. Grizu, uvlače se u kosu, sumrak svemu daje dodatnu dozu mistike.

Nikad ništa slično nisam video. Nešto crno, neobičnog mirisa, prosuto je u podnožje stene, ispod krsta. Tu se nalaze i tri ikone. Na tom nečemu, gomila letećih mrava, hoće de se popnu kroz pukotinu do vrha stene, do krsta... I penju se jedan na drugog i padaju, ali su uporni da se popnu baš tuda. Rojevi lete okolo, sleću na nas, idu u oči.

Jezivo. Kada sedneš, ništa, ne diraju te. Ali čim ustaneš navale na tebe, kao da im remetiš mir, pa hoće da te oteraju. Da li je to deo nekog obreda, rituala, magije, ne znam...

Možda ima veze sa solarnim olujama, možda je neko palio sveće, pa ih je privukao miris. Ili je sve bilo samo slučajno. Kao početni kadrovi iz filmova Stivena Kinga. A kad ih zgnječiš, puni su krvi. Nisam ljubitelj horora, tamne strane, ni magija, čim osetim tako nešto, instinkt mi govori: "Beži, iskuliraj, nije to za tebe...". Sunčana strana ulice je moja strana. Imao sam osećaj da smetamo, da ne treba tu da budemo i da treba da odemo polako.

Tako smo i uradili. Neke stvari ne treba remetiti. Svaka energija mora da se ostvari, inače dolazi do disbalansa. Odlazimo, ubeđeni da smo osetili dodir vlaške magije.

U povratku svraćamo na večeru u mesto Izvor. Piće uzimamo sami iz frižidera, pivo i sokove otvaramo drškom noža ili viljuške, pa posle prijavimo konobaru šta smo uzeli...ili ne prijavimo... Njemu je tako svejedno. I da ne platimo njemu bi bilo svejedno.

U istočnoj Srbiji ne postoji McDonalds.
U istočnoj Srbiji ništa nije obično.
U istočnoj Srbiji nikada nije dosadno.

Milan Kuga - Blogotres