pisite_nam@blogotres.rs

Ljudi oko nas

Lepo je sakupljati lepa iskustva, ali je glupo čuvati ih samo za sebe

PerpetuuM Mobile – ovakav naziv bloga odmah vas asocira na kretanje, neprekidno, na ravnotežu koja se održava uz stalnu aktivnost. Upravo to će vas i dočekati na ovim stranama, pokret, nekada malo sporiji, nekada brži, u zavisnosti od uslova u kojima se treba kretati, izbora, odluka, ali važno da je stalan. Pri tome kretanje nije samo fizičko, nego se menjaju i sazrevaju i misli, utisci, emocije. Kretanje je stalno, kao i promene... Završetak jedne i početak druge reči naziva su i inicijali čoveka koga vam Blogotres predstavlja - Milana Mirkovića, inženjera arhitekture, planinarskog vodiča, ultramaratonca, ali i dobrog pisca, koji svoje utiske i razmišljanja odlično uspeva da prenese čitaocima. Nama se mnogo dopalo, a verujemo da će i vama, pa smo poželeli da ga imamo za saradnika, jer mi okupljamo ljude koji nas pokreću na dobre promene, mi biramo dobre stvari.

Međutim, da sve ne bi bilo baš tako jednostavno, morao je prvo da prođe ispitivanje kod članova Blogotres tima. Evo šta smo ga pitali!

  • Marina: Do tvog bloga sam stigla preko preporuke meni drage osobe. Čitajući tekstove imala sam utisak ne da sam posmatrač, nego učesnik, kao da sam tamo bila. Znam da su reči tvoj najjači adut, ali mene su slike sa tvojih putovanja ostavile bez teksta. Zašto te nema toliko na Instagramu?

U vreme kada sam počinjao da pišem blog, nisam imao nijedan profil na društvenim mrežama, tačnije, pre toga sam deaktivirao ili obrisao sve profile, uglavnom usled zasićenja. Prvih godinu dana blog je bio jedino mesto na kom sam bio aktivan na internetu, a povratak na društvene mreže je došao postepeno, i u neku ruku još uvek postepeno radim na tome. Instagram se nekako dogodio u međuvremenu i došao je na red relativno kasno, ali u poslednje vreme smatram sebe aktivnim i na toj platformi, mada i dalje ni blizu koliko su aktivni neki drugi. Moguće je da će me ubuduće na Instagramu biti više, ali svakako s nekom merom. A što se tiče slika, naravno da treba imati oko za kadar, ali za to je ipak mnogo više zaslužna sama priroda ili arhitektura.

  • Imaš li u planu da se malo više posvetiš promociji?

Nemam grandomanske ambicije, tako da mi je promocija na društvenim mrežama za sada sasvim dovoljna. Društvene mreže su vrlo koristan alat za promovisanje autorskih sadržaja, ali nažalost funkcionišu po istom principu kao i autopromocija u stvarnom životu – ko je glasniji i više se lakta imaće i više prostora, nebitno da li zaista i ima nešto da kaže. Najpopularniji blogeri kod nas nisu to postali zahvaljujući kvalitetu, već upravo jakoj (i često skupoj) promociji. Jasno je da je u takvim slučajevima akcenat na promociji ličnosti, a ne sadržaja. Mene takav način promocije ne interesuje i naježim se kad me neko nazove "blogerom", jer je u našoj sredini taj naziv praktično izjednačen sa kojekakvim "selebritijima"... U ovome čime se ja bavim sadržaj je na prvom mestu, a ja kao ličnost sam tu potpuno nebitan. Čobanin, budala.

  • Da li unapred osmišljavaš koja ćeš mesta posetiti ili je izbor stvar trenutka?

U početku je to više bila stvar trenutka, tačnije, odluke sam donosio najviše par nedelja unapred. Međutim, poslednjih godina plan znam više meseci unapred, posebno otkako se bavim vođenjem planinarskih tura. Planinarski klub “Borkovac” Ruma, moje matično društvo, kao i svi pravi planinarski klubovi u obavezi je prema Planinarskom savezu Srbije da ima razrađen godišnji plan aktivnosti, a kalendar takmičenja na kojima učestvujemo takođe se određuje unapred za celu sezonu... Naravno, ostaje tu mesta i za improvizacije i impulsivne odluke, ali u mnogo manjoj meri nego pre pet-šest godina... Što je u principu dobra stvar, jer dobar plan je vrlo značajana kod svakog putovanja.

planinarski_trek.jpg
  • Jelena: Šta je kod tebe presudilo da se baviš planinarenjem i kako podstaći druge ljude da se više okrenu prirodi?

Čini mi se da sam oduvek voleo boravak u prirodi, samo što nisam uvek imao iste preduslove da se potpuno posvetim planinarenju, pešačenju i sličnim aktivnostima. Kockice su se sklopile na pravi način tek u poslednjih desetak godina, ali još kao klinci smo burazer i ja često odlazili sa roditeljima na Frušku goru, a prepešačili smo i planine oko Sokobanje uzduž i popreko... Na svoj prvi mali maraton na Fruškoj gori otišao sam sa društvom iz razreda, a već sledeće godine sam sa nepunih sedamnaest godina prešao tada najveću stazu maratona dugu 81 kilometar. Danas je to zabranjeno mlađima od 18 godina. Tada nisu postojala ta ograničenja, što je jako bitno za privlačenje ljudi u prirodu. Nažalost, danas se i planinarenje sve više birokratizuje, pa tako (zvanično) ne smete da idete na akcije ili da učestvujete u takmičenjima ako niste član nekog planinarskog kluba, negde nije dozvoljeno ni prošetati bez lokalnog vodiča ili rendžera... Pritom ne mislim na ozbiljne planinarske terene za koje je potrebna posebna obuka i oprema, već na obične staze primerene svima.

Sve to jako odbija ljude da odlaze u prirodu, pogotovo one koji samo žele da jednom, dvaput godišnje provedu dan van kuće i urbane sredine... Da bi ljudi krenuli u prirodu trebalo bi im ukinuti besmislena ograničenja, a trebalo bi im i objasniti da priroda nije bauk. Mnogo ljudi se samo iz fotelje divi slikama koje planinari objavljuju na društvenim mrežama, a da nisu ni svesni da uz samo malo volje mogu i sami vrlo lako da se nađu na većini tih mesta. Međutim, neophodno je i edukovati ljude kako da se ponašaju u prirodi. Nije dovoljno samo ih podstaći da odlaze u prirodu, ako će oni tamo da prljaju i uništavaju sve pred sobom onda je bolje da ostanu kod kuće... Ali tu već načinjemo neke mnogo ozbiljnije i opširnije teme.

  • Koliko su planinari radoznali i šta najčešće pitaju? Koja su najinteresantnija pitanja koja si dobio?

Da bi se uopšte ušlo u avanturu zvanu planinarenje potrebna je izuzetna radoznalost, želja da se vidi šta to ima na vrhu planine ili na kraju staze, a da pritom unapred znamo da tamo obično nema ništa što bi se moglo uhvatiti rukom. Planinari su po definiciji vrlo radoznali i mnogo vole da stiču i razmenjuju iskustva, a pitanja koja postavljaju razlikuju se u odnosu na nivo iskustva onog ko pita.

Najčešća pitanja među starijim i iskusnijim planinarima su: "jesi li bio negde u poslednje vreme" i "planiraš li negde uskoro", za čime često sledi jedna divna rekolekcija doživljaja i priča, daleko vrednija od običnih saveta i sugestija. Oni sa malo manje iskustva se obično raspituju o stazama, trekovima, kako stići do vrha, ima li problematičnih deonica... Sa druge strane, one koji tek ulaze u planinarske vode najviše interesuje oprema: šta kupiti, gde nabaviti, zašto ovo a ne ono... Pitanja ima toliko i često su sasvim tipska da se većina vremenom potpuno zaboravi, samo retka ostaju u pamćenju, možda i samo po kontekstu i načinu na koji su postavljena. Dugo sam imao želju da potpuno sam pređem Fruškogorsku transverzalu, što je malo ko učinio, i kad sam konačno to završio (doduše ne "u cugu"), burazer me je pitao šta se dobija kad se "prekuca" Fruška gora. :) Odgovor potražite sami.

  • Koja se to jedinstvena iskustva dobijaju kroz planinarenje?

Čovek pre svega počne više da upoznaje sebe čim promeni neku svoju rutinu, okruženje, navike... Ljudi najčešće dolaze u planinu da bi doživeli nešto veliko, neki fenomenalan pogled ili udar adrenalina, jure za instant atrakcijama i vodiči im često u tome i udovoljavaju, a to nije ono što bi planinarenje zapravo trebalo da predstavlja. Planinariti ne znači samo popeti se na neko brdo, slikati se za uspomenu i ići dalje, na neko više brdo. Neverovatno mnogo ljudi, posebno onih koji žive u velikim gradovima, nikad nije uživo čulo jutarnji cvrkut ptica, oglašavanje divljih životinja (srndać je tu moj apsolutni favorit), misle da se Mlečni put može videti samo teleskopom... Tišina je, takođe, jako potcenjena. U prirodi se može doživeti toliko toga što u gradu jednostavno ne postoji. Većinu ta iskustva, kad ih konačno osete, čine boljim i ispunjenijim.

  • Imaš li neki neostvareni cilj?

Imam ih mnogo, i velikih i malih, i realnih i nerealnih. Jedan dobri kolega planinar, koji nažalost više nije sa nama, umeo je često da kaže da je planeta jako velika, a mi imamo tako malo vremena i moramo dobro da ga iskoristimo... Nekako mi sa godinama to sve viši zvuči kao odlična filozofija, ujedno inspirativna i onespokojavajuća... Planova ima možda i previše, ali ne volim da ih otkrivam dok ne dođe do realizacije. Ako i propadnu, bar ću se samo ja razočarati.

ultramaraton.jpg
  • Brana: Na tvoj blog naišla sam slučajno, tražeći planinarski trek za Ozren i Devicu. Pretraga me dovela do vrlo živopisnih tekstova o tome kako su prošla dva kola treking lige održana na ovim prelepim planinamakod Sokobanje. Ne samo da mi je bilo pravo uživanje da čitam o kraju koji poznajem, nego sam našla i nešto što mi je u tom trenutku baš bilo potrebno. Ohrabrenje! Pišeš iskreno, naročito o sebi, nema preterivanja, sve je jednostavno, ljudski, sa puno poštovanja prema prirodi i ljudima, a vrlo duhovito. Koliko planinarski vodič mora da bude i psiholog da bi pomogao ljudima da prepoznaju svoje granice, ali i da ih prevazilaze?

U vodičkoj delatnosti ima jako mnogo psihologije, naročito u radu sa manje iskusnim planinarima. Ljudi često očekuju mnogo od prirode, ali se dešava da dolaze neiskusni i nespremni, i nekad nisu ni svesni toga dok se direktno ne nađu u nezgodnoj situaciji, a tada može biti prekasno. Jedan od zadataka vodiča je i da pripreme planinare na turu koja im predstoji, da ih upoznaju sa uslovima na stazi i upozore ukoliko postoje neke opasnosti, i tu je jako važno da planinari budu otvoreni i iskreni prema vodičima.

Strah i neiskustvo su najnormalnije stvari i toga se ne treba stideti, pogotovo ne na planini. Samo lud čovek ne oseća strah. I najiskusniji se nađu u situaciji kad im nije svejedno, pa čak i vodiči. Međutim, vodiči se obučavaju tako da mnogo brže i lakše prevaziđu takve situacije i da sve vreme ulivaju poverenje grupi koju vode. Sa iskustvom dolazi i sigurnost, ali iskustvo ne možemo steći ako se stalno držimo u zoni komfora.

  • U kojoj meri putovanja i kretanje menjaju čoveka?

"Putovanja su fatalna za predrasude, netrpeljivost i zatucanost", rekao je svojevremeno Mark Tven. Putujući najbolje upoznajemo svet, ali i sebe. Razbijamo iluzije koje smo imali i shvatamo da su neki stereotipi samo stereotipi a neki zapravo istina. Ako sam nešto naučio putujući, to je da su ljudi svuda isti i većina se samo trudi da što bolje preživi od jutra do mraka i da se što manje razlikuje od svoje okoline. To nažalost znači i da zlo može jako lako da se proširi poput kuge, ali ljudi su po "fabričkim podešavanjima" dobri, gde god otišli, i onako kako se vi postavite prema njima tako ćete biti i ugošćeni. Postoje naravno i drugačiji primeri, ali zanimljivo je da su po pravilu najveći šovinisti među onima koji su ceo život proveli na jednom mestu, bilo fizički bilo mentalno. A to je valjda dovoljan odgovor na ovo pitanje.

  • Kako sjedinjuješ sva svoja interesovanja - arhitekturu, umetnost, planinarenje, šta im je zajednička tačka?

Možda deluje kao da su priroda i arhitektura kao stvorena vrednost dva dijametralno suprotna pojma, ali se te dve stvari prožimaju i utiču jedna na drugu na mnogo načina koji često nisu očigledni. Dobra arhitektura mora obavezno da poštuje prirodu ne samo kao okruženje, već i da se povinuje istim obrascima po kojim funkcioniše priroda. A sa čisto konzumentskog stanovišta, između arhitekture, umetnosti, prirode, muzike, putovanja, čak i dobre hrane i pića, ne postoji suštinska razlika. Sve se na kraju svodi na uživanje u lepoti, ili jednom rečju – hedonizam. Ali ne u onom pogrešno tumačenom smislu pukog egoističnog zadovoljavanja sopstvenih nagona; pravi hedonista se trudi da uživa u svakom aspektu života, ali i da prenosi to uživanje na druge. Otuda uopšte i poriv za pisanjem ovakvog tipa bloga. Lepo je sakupljati lepa iskustva, ali je glupo čuvati ih samo za sebe.

putovanja.jpg
  • Raša: Kako se pripremaš za maraton?

Kao pripadnik prve generacije sportskih vodiča Planinarskog saveza Srbije, uz standardnu obuku za vođenje grupa po planinskim terenima prošao sam i osnovnu obuku za vršenje sportskih delatnosti u planinarstvu, što ne predstavlja pravi trenerski rad ali jesam upućen u principe treninga, fiziologije i sportske psihologije. Međutim, pre nego što iznesem svoj lični trenažni proces moram prvo da kažem: "Deco, ne pokušavajte ovo kod kuće!"

Budući da preko radne nedelje stižem eventualno jednom da prošetam par kilometara, u poslednje vreme su takmičenje i trening kod mene zapravo jedno te isto, tačnije svako takmičenje mi je ujedno možda i jedna priprema za neko sledeće, i tako u krug. Naravno, ne moram da naglašavam da je takav režim sam po sebi potpuno sumanut, ali kada neko na mesečnom nivou prelazi minimum stotinak kilometara, što pešačeći što trčeći, i to više godina unazad, onda tu postoji određena doza rutine koja dozvoljava da organizam funkcioniše na taj način bez većih posledica, u suprotnom takav način život ne samo da nije preporučljiv već je i vrlo opasan po zdravlje.

Međutim, veliku ulogu igra i to što čak ni na takmičenjima ne trčim uvek celom stazom, a čak i kad to radim držim uglavnom neki sporiji tempo i ne dovodim se do krajnjih granica izdržljivosti. Svestan sam da sam daleko ispod nivoa najboljih domaćih trek i trail trkača i učestvujem spram svojih mogućnosti, a učinak tima mi je uvek bio ispred ličnog rezultata. Što se tiče ultramaratona, naročito onih dužih od 80 ili 100 kilometara, jedina adekvatna priprema za to je upravo prelaziti minimum 30-40 kilometara nedeljno, u komadu, sa eventualnim povećanjem kilometraže u poslednjih mesec-dva pred maraton. Pritom, ultramaratonske staze zahtevaju i jednako intenzivnu psihičku pripremu kroz upoznavanje sa stazom, razradu strategije, planiranje toka trke do poslednjeg detalja... Stariji ultramaratonci obično kažu da se duge staze do polovine prelaze nogama, a od polovine glavom. Takođe, pred takve trke vrlo je važno i dobro se naspavati (mada je to još jedan od saveta koji odlično zvuči u teoriji, ali se retko sprovodi kako treba u praksi, što zbog adrenalina koji počinje uveliko da radi veče pred start što zbog višesatnih putovanja do mesta održavanja trke), a neophodno je i dobro se hidrirati danima pred bilo koji tako intenzivan napor. U suštini, prosečno spremnom sportisti ili odlično spremnom rekreativcu jedan ultramaraton godišnje neće predstavljati veliki problem. Za prosečnog planinara, van jakog treninga, i jedan ultramaraton u životu je previše.

  • Koji maraton ti je bio najteži i zašto?

Najteži maraton je obično upravo onaj koji prelazimo u tom trenutku. Planinarski maratoni i ultramaratoni imaju zanimljivu osobinu da se pamte samo po lepom, a da se sve ono što je teško i ružno vrlo brzo zaboravi. Možda zato što, za razliku od uličnih trka, planinarski maratoni obično prolaze kroz živopisne krajolike koji odvlače pažnju od svih teškoća sa kojima se suočavamo na stazi, ali sa druge strane umeju da budu dosta teži zbog varijabilnog terena, često sa velikim visinskim razlikama. Objektivno, najteža staza koju sam završio je Fruškogorski ultra ekstremni maraton, sa stazom dužine preko 133 kilometra i skoro 6000 metara ukupnog uspona, sa isto toliko silaska. Subjektivno, neke mnogo kraće staze su mi mnogo teže pale fizički, a neke psihički. Razloga ima mnogo, od atmosferskih prilika i uslova na stazi do potpunih banalnosti na koje i ne pomišljamo da obratimo pažnju a mogu da izazovu dosta problema. Dva gutljaja vode manje nego što nam treba, neimpregnirane cipele, pomeren šav na čarapi, zaboravljena krema za sunčanje, slabe baterije za čeonu lampu, sve to može ne samo da pokvari trku nego i da utiče na to da je uopšte ne završimo...

  • Koliko je ishrana važna u tvojim aktivnostima i šta preporučuješ da se jede, a šta da se izbegava?

Ishrana je naravno veoma važna u svim sportovima, ali ne postoji univerzalna formula koja bi rekla šta treba da se jede, a šta da izbegava za koju aktivnost. U klasičnom planinarstvu preporučuje se pre svega dobra večera a lakši doručak, mada ja lično preferiram da preskočim večeru kad god imam priliku, a da doručkujem malo jače, ali uvek minimalno sat ili dva pre bilo kakve fizičke aktivnosti.

Ishrana u sportu je čitava nauka i prilično je individualna, ali generalno bi u planini trebalo uvek sa sobom imati makar neki slatkiš ili voćku za brzu dopunu energije. Na maratonima i trekingu se o ovome obično ne razmišlja, jer uvek postoji obezbeđena okrepa za takmičare, ali na pravim planinarskim turama, naročito onim gde se pešači više dana sa šatorom na leđima, jako je važno dobro isplanirati i izbalansirati ishranu. U takvim situacijama uvek nosim konzerviranu ribu i pasulj, dugotrajni integralni hleb, čokoladice, kikiriki i slične orašaste plodove... Industrijske mesne prerađevine bi trebalo izbegavati u svakoj prilici, dok slane grickalice, slatkiši i gazirani sokovi nisu toliki problem sve dok ne unosimo mnogo više energije nego što možemo da potrošimo, što je sa ovim stvarima daleko lakše reći nego učiniti... Mada se na kraju sve svodi na to da bi trebalo jesti i piti ono što nam prija, a izbegavati ono što nam smeta, i svakako ne preterivati ni u čemu.

  • Na kraju, svi smo hteli da čujemo šta Milan misli o Blogotresu i kako mu se dopada.

U današnje vreme kada se recept za medijski uspeh svodi na vulgarnu, jeftinu i prizemnu razonodu, falila je jedna ovakva stranica: zanimljiva, edukativna i informativna, sa kvalitetnim i pre svega originalnim sadržajem, a ne pokradenim i sto puta prežvakanim širom interneta. Posebno mi se dopada zdrav pristup temama, bez senzacionalizma i marketinških štosova, i pažljiv odabir autora i tekstova, za razliku od klasičnih agregatora gde piše ko hoće, šta hoće i kako hoće. Ako treba biti promena koju želimo da vidimo u društvu, onda svi treba da budemo Blogotres. Dole žuta štampa! Živela ozbiljna zabava!

Mnogo ljudi se samo iz fotelje divi slikama koje planinari objavljuju na društvenim mrežama, a da nisu ni svesni da uz samo malo volje mogu i sami vrlo lako da se nađu na većini tih mesta.

Pročitajte još