Sa osmehom kroz život

Moj prijatelj Karlo

Tada, pre dosta godina, bio sam mladi, perspektivni biznismen. "Bekovo" odelo od trista maraka, "Salamander" zumbane cipele, direktorsko mesto, automobil, pozamašna plata, renta-karom u Dubrovnik, Beč ili gde već...i naravno, prilika za dogradnju i adaptaciju stambenog prostora.

Preporuka za električarske radove bio je Dorćolac, majstor sa nadimkom - Karlo. Došao sam po njega jednog jutra svojim "golfom". Živeo je u jednoj od oaza koje su danas skoro iščezle iz grada, tipično staro beogradsko dvorište sa naherenim udžericama punim topline.

Stajao je u malenoj kuhinji iznad drvenog stola i umakao hleb u jaja na oko.

- Ma, daj, Karlo - rekoh mu. - Ostavi to, idemo do "Starog Skoplja" na doručak, pa posle do mene da vidimo šta treba da se radi!

Pogledao me sa smeškom.

- Sačekaj samo tren da završim. Nema smisla da ostavim, spremila mi supruga jutros kad je krenula na posao, pa ćemo pravo kod tebe, mani kafanu - blago je rekao.

Nikada tu scenu neću zaboraviti, osećaj samoprezira, ali i prezira svega što me je gurnulo u tu "biznismensku" priču. Zategla se koža u kojoj sam se nalazio, jer nije ni bila moja. No, ko zna zašto je to, kao i sve drugo, zbog nečega bilo dobro.

Kafanu je voleo, to sam kasnije u našim druženjima saznao. Kao što sam, dok je obavljao posao, shvatio koliki je majstor i profesionalac, a družeći se sa njim uvideo koliko je veliki čovek.

Dugo je trajalo naše druženje, bio sam čak i u kući njegovih roditelja u Arilju.

Napustio sam firmu, jer su roboti počeli da osvajaju moj grad, a ljudi kao što je Karlo bivalo je sve manje. Vratio sam se sebi ili onome što sam oduvek bio i izgleda ostao, možda i uz Karlovu pomoć.

Svega sam se ponovo setio ovoga jutra, po dolasku kući iz treće smene, dok sam spremao sveža jaja na vreloj masti. Bio sam nekako zadovoljan, miran i ispunjen...

Miloš