Preporučujemo/Vodimo vas

NA PLEĆIMA USPAVANOG DIVA - DURMITOR II deo

Srce u petama

Poslednji koraci su ujedno i najteži, možda baš i zato što se i ovde nalazi još jedna od onih nesrećnih sajli, koja je ovde posebno loše rešena i potpuno nepouzdana. Prevario sam se u jednom trenutku i prihvatio za istu, istog momenta je neko iznad mene (dva segmenta dalje) cimnuo i umalo me potpuno izbacio iz ravnoteže... Bio bi to sjajan let! Nadalje sam se ipak držao stene, što je sigurno, sigurno je...

A ONDA KONAČNO - VRH!

Gužva na stazi, čekanje na smenu grupa na malenoj zaravni uz označeni kamen, mimoilaženje na uskim policama, sve to postaje nevažno kad se jednom dođe tamo gde se nebo može dotaći rukom. Sa punim srcem, sa srcem u petama ili u stanju tahikardije, i to je nebitno. Ono što je bitno je da su svi koji su i pokušali uspeli da se domognu najvišeg kamena Durmitora, u teškoj borbi neki su junački pobedili sebe i svoje strahove. Nagrada je usledila u vidu izuzetnih pogleda na sve strane sveta, sasušenog pečata ušrafljenog u metalnu kutiju i raskupusane knjige uspona...

Kako to obično biva, vrh nije bio ni pola puta. Valjalo se uskoro spustiti, i drugi su čekali na svoj red za fotografisanje na vrhu koji mnogi smatraju najvišim u Crnoj Gori, ne priznajući nikakve tamo Kolate na albanskoj granici. Sretali smo usput planinare sa svih meridijana, Nemce, Holanđane, Belgijance, Francuze, Ruse, čak i jednog momka iz Čilea; bivše Jugoslovene i ne računamo u strance. I turiste i avanturiste, jedne čiste, opeglane, plitkih patika ravnih đonova, druge musave, nagorele od sunca, u bakandžama i sa teškim rančinama. Osećaj je zaista svetski. Čini se da eto i jedna mala Crna Gora postaje planinarska Meka poput nekih (možda ne i mnogo većih) država sa mnogo dužom i izraženijom planinarskom tradicijom, što ne može biti loša stvar.

Kako bismo za tako malo vremena koliko nam je dato uspeli da vidimo što više od veličanstvene planine, umesto direktno ka Žabljaku (ili još gore, nazad ka Sedlu), zapucasmo ka vrhu Obla glava i Ledenoj pećini u njegovom podnožju. To je značilo da je sa Bobotovog kuka trebalo da se spustimo duboko u dolinu ispunjenu kršem i siparom, pa da se opet penjemo, pa opet spuštamo, i tako još nekoliko puta. Jedan mlađi brka sa južnobačkim naglaskom kojem smo usput rekli odakle i kuda idemo, prokomentarisao je samo: "Pa taj vodič hoće da vas pobije". Ipak, pobijeni ili ne, plan je ispunjen, gubici svedeni na razuman minimum, a hladno pivo (Onogošt) u Žabljaku spralo je i poslednje ostatke umora.

Žabljak bez ulepšavanja

Što se Žabljaka tiče, čini mi se da što manje kažem to bolje. Retko kada sam u tako fascinantnom prirodnom okruženju viđao toliko sterilna naselja, lišena bilo kakve osobenosti, jedva osetnog šarma planinskih katuna devastiranog šizofrenom kombinacijom socrealističke i kvazialpske arhitekture. Valjda pored toliko predivne prirode žitelji i čelnici Žabljaka nisu ni osetili potrebu da ulepšavaju svoj gradić... Koliko god Durmitor očaravao, Žabljak razočarava. Ipak, znam da postoje mnogi koji će reći suprotno, pa ko sam ja onda da protivrečim? Svaka luda ima svoje veselje, valjda...

Rekoh da je hladno pivo spralo poslednje ostatke umora? Kako za koga, ispostaviće se. Nekima je četrdesetak kilometara po durmitorskom kršu bilo i previše za dva dana, a neki su u pokušaju ispiranja umora posegli i za još ponekim pivom, pa je postalo jasno da od prečenja Žute grede i Međeda planiranog za treći dan akcije nema ništa. Na stranu što bi to bila najjača tura u ta tri dana, nekima bi bilo suviše i dva kilometra šetnje, i nimalo ih ne treba kriviti zbog toga.

U poslednji trenutak odlučeno je da se kao organizovana tura priredi vožnja do vidikovca Ćurevac iznad kanjona Tare; budući da se taj plan razmimoilazio od mog poimanja planinarenja, ja sam propustio priliku da kažem "kakav divan pogled na kanjon odavde" i sa prvim jutarnjim zracima se odmetnuo put obližnjeg Savinog kuka, koji sam danima posmatrao iz šatora. Bilo bi mi neizmerno žao da sam se vratio kući a da nisam ni pokušao da se popnem.

Savin kuk - izazov za kondiciju

Što zbog atraktivnih vizura, što zbog tehnički nezahtevnog uspona, što zbog uspinjače koja izlazi na preko 2000 metara nadmorske visine, Savin kuk (2313 m.n.v.) važi za jedan od najposećenijih vrhova Durmitora. Ime naravno duguje Svetom Savi, prvom srpskom planinaru, koji je po legendi prolazio ovim krajevima. U Savino vreme sigurno nije bilo žičare do vrha, pa je ne koristim ni ja. Za mene "usponi" na planinske vrhove žičarama, terenskim vozilima i sličnim prevoznim sredstvima nisu pravi usponi; možda sam mazohista, ali ako nisam osetio put od podnožja do vrha meni je to kao da na vrhu nisam ni bio... Tabanam zato od Boćinog kampa na Razvršju do podnožja skijališta na Savinom kuku i odatle započinjem svoj put, direktno preko ski staze...

Iako je staza do vrha Savinog kuka tehnički izuzetno lagana, uspon na preko 2300 metara nadmorske visine nije mali korak ni za čiju kondiciju, posebno kad julsko sunce uprži kako samo ono ume. Na skoro četrdeset stepeni Celzijusa i više od četrdeset stepeni nagiba utabane putanje kroz sipar, zapitam se na sekund šta mi to treba, a onda ugledam divokoze koje spokojno skakuću na suprotnoj padini i osetim onu privilegiju koju neko ko se nikad nije našao oči u oči sa netaknutom prirodom nikad neće spoznati.

Do vrha stižem i brže i lakše nego što mi se u podnožju činilo, okrepljen vodom sa izvora Savina voda (koji je po legendi nastao na mestu gde je Sveti Sava kucnuo vrhom štapa u kamen), a visoki oblak pravi preko potrebnu senku taman dovoljno za nekoliko fotografija sa vrha, ka ostatku masiva, Crnom jezeru, Žabljaku i Drobnjačkoj visoravni, kao na dlanu.

Poslovica kaže da ko rano rani dve sreće grabi, a meni je bila dovoljna jedna - da sam do vrha stigao prvi tog dana i tako neverovatne poglede imao samo za sebe petnaestak minuta. Onda je proradila i uspinjača i narod nagrnuo uz planinu i mir i tišina nestali su kao obrisani gumicom. Do podnožja se i ja spuštam žičarom, pomalo neočekivano kontrolorima na stanicama. U glavi mi odzvanja glas Brusa Dikinsona: "...a man with a smile who took a pride in a job well done"... Jedan savršen trenutak pre neumitnog povratka u stvarnost, pakovanja, putovanja i još jednog ponedeljka...

Postoje mnoge planine. Postoje one koje čovek upozna u dušu za nekoliko dana, postoje one za koje mu nije dovoljan čitav život. Postoje one koje čovek nikad ne želi da napusti, postoje one kojima jedva čeka da okrene leđa, a postoje i one sa kojih želi što pre da ode da bi mogao što pre da im se vrati i otkriva iz iznova i iznova. Posle prvog susreta sa Durmitorom, potpuno mi je jasno zašto mu se toliko ljudi stalno vraća, mada on za njih više nema tajni. Kao što mi je sada potpuno jasno da ću se sigurno vratiti vrhovima ovog uspavanog diva. Kad tad.

Neka mesta jednostavno povezuju čoveka sa prirodom na načine koje nezgrapni ljudski jezik ne ume da opiše. Tek onda kad čovek vidi koliko je zapravo sićušan i nebitan može da shvati koliko je zaista velik i koliko snage nosi u sebi. Ne može to da razume neko ko nije pokušao. Onima koji su to iskusili reči nisu potrebne. Planina govori umesto nas.

Durmitore, do nekog sledećeg viđenja.

Ako nekoga interesuju trekovi sa staza koje smo prešli, mogu ih pogledati na sledećim linkovima:

1. dan: Razvršje - Crvena greda (kružna tura):
https://www.wikiloc.com/wikiloc/view.do?id=18972885

2. dan: Sedlo - Bobotov kuk - Ledena pećina - Razvršje:
https://www.wikiloc.com/wikiloc/view.do?id=18975039

3. dan: Razvršje - Savin kuk
https://www.wikiloc.com/wikiloc/view.do?id=18972354

Trekovi su snimani fotoaparatom (!), malo sređeni, ali i dalje ne smem da garantujem i da su stopostotno ispravni. Mada, kao ilustracija mogu da posluže sasvim solidno...

Durmitor -na plećima uspavanog diva I deo

Milan Mirković i Blogotres
(Milana možete pratiti na perpetuuM Mobile)

Na skoro četrdeset stepeni Celzijusa i više od četrdeset stepeni nagiba utabane putanje kroz sipar, zapitam se na sekund šta mi to treba, a onda ugledam divokoze koje spokojno skakuću na suprotnoj padini i osetim onu privilegiju koju neko ko se nikad nije našao oči u oči sa netaknutom prirodom nikad neće spoznati