Ljudi oko nas

Ne plašite se svojih snova

Beč je lako zavoleti

Veliki je broj mladih ljudi, ali i nešto starijih, koji u potrazi za lepšim i lakšim životom i boljom zaradom odlaze u Beč. Život u ovom gradu je vrlo logičan izbor, prvo jer ostaju relativno blizu svoje zemlje i porodice, drugo, u Beču živi veliki broj Srba i drugih naroda iz bivše SFRJ, pa nema jezičke barijere, a uz sve to istorijske i kulturološke veze Srbije i Austrije su veoma tesne, tako da se život u Beču i ne doživljava kao tipično iseljenički. Pri tome, standard Bečlija je visok, zarade su dobre, mogućnosti velike. O svemu tome iz prve ruke nam priča Jelena Ćirković, koja u Beču živi već godinama.

Kako si izabrala baš Beč i koji su osnovni razlozi bili da se opredeliš za odlazak iz Srbije?

Većina naših ljudi bira Beč za život, posao, školovanje, jer je na samo 7 sati vožnje. Ovde živi mnogo ljudi iz bivše Jugoslavije i svi se osećamo kao da smo kod kuće. U svakoj prodavnici, bolnici, kafiću govori se srpski/hrvatski jezik. To što možemo da pričamo na svom jeziku pruža nam veće šanse da pronađemo posao i da se lakše snađemo u prvo vreme. Beč je lako zavoleti, jer vas prihvati oberučke.

Beč je prelep grad, sa zanimljivim noćnim životom, koji nas mlađe, a bogami i starije, i te kako interesuje. Vlasnici 90% lokala u ulici Balkan strasse (kako su joj naši ljudi dali ime, u originalu Ottakringer strasse), su ljudi sa prostora bivše SFRJ.

Zašto sam ja izabrala Beč? U horoskopu sam riba, večiti sanjar, ali moji snovi nisu bili jednorozi i zelena polja. Kao mala maštala sam o životu u inostranstvu, da ću imati 2 stana, besna kola - BMW, kućnu pomoćnicu. Svi su mi se smejali, a moj otac je zapisivao te moje gluposti, tako je on nazivao moje želje. Ali...demantovala sam ga. Kako je vreme prolazilo sve su se manje smejali, a sve više su moji snovi postajali stvarnost.

U Požarevcu, gde sam se rodila i odrasla, počela sam da radim rano, kao baš mlada devojka. Oduvek sam volela da imam svoj novac, bila vredna, ništa mi nije bilo teško. Radila sam u kazinu i zarađivala oko 600 evra mesečno, što je bilo i previše za nekoga ko ima tek 20. Jedne večeri me je otac pitao da li bih želela da idem da radim u Beču, u nekom kafiću. Posle dužeg kolebanja donela sam odluku. Volim izazove, putovanja, a i tada sam verovala sebi i svojoj zrelosti i odlučila sam da odem. Za Srbiju i Požarevac me nije mnogo šta vezivalo. Jedino lepo što sam ponela sa sobom u srcu je kada me je baka vodila na selo. Želela sam da odem i postanem neko. Smatram da je novac motivacija svima, bez obzira što mnogi kažu da nije sve u novcu. Iskreno, novac me je i motivisao da odem. I ne kajem se. Bilo je dana kada sam radila po 22 sata, bilo je samoće, suza, uspona i padova, borbe, ali ja uvek kažem: „Jaka sam ja da sve preživim“, to je moj moto.

Na kojim poslovima obično rade naše ljudi u Beču?

Kada tek pristignu ovde, prvi poslovi koji „gastarbajteri“ rade su najčešće poslovi čišćenja, ako su u pitanju nešto starije osobe, dok devojke uglavnom rade u kafićima. Rad u lokalima se plaća od 6 do 8 evra po satu plus bakšiš (ako ste vredni za osam sati bakšiš može da bude i 300 evra). Muškarci uglavnom rade na građevini, sat rada je oko 15 evra. Beč je meni pružio mogućnost da radim i budem pristojno plaćena. Ovaj grad vam pruža sigurnost - možete da živite u svom stanu, da se lepo oblačite, da imate zdravstveno osiguranje, da letujete, zimujete, jednostavno - možete da živite normalnim životom.

Ako ostanete bez posla, imate pravo na pomoć koju dobijate od AMS-a, u proseku je oko 1.000 evra, zavisi od toga koliko ste radili, pa ko ne bi zavoleo Austriju. Uostalom, po nekim američkim istraživanjima deset puta zaredom Beč je proglašavan za najbolji grad na svetu (ne znam po kojim kriterijumima, ali se slažem sa ocenom).

Da li je bilo teško naći posao i kako uklapaš radno vreme sa školovanjem, s obzirom da si odlučila da nastaviš svoje obrazovanje?

Iskreno, teško je uklopiti sa poslom kurseve koji traju i više od 3 sata. Ujutru ustajem u pola 5, radim od 6 do 15, dok stignem kući već je vreme za kurs koji počinje u 18h i traje do 21.30h, onda opet trk do kuće i tu je već ponoć dok legnem. Veselo, zar ne? I onda opet sve ispočetka.

Da li si se navikla na život u ovom gradu, kakav je tvoj društveni život i u kojoj meri ti nedostaje porodica i prijatelji u Srbiji?

- Čim sam kročila na bečku ulicu, znala sam da je ovo ono o čemu sam maštala. Grad iz mojih snova. Moj život u Beču na skali od 1 do 10 mogu da ocenim 9. Teško je stići na sve strane. U početku ni drugaricu nisam lako mogla da nađem, nisam imala sa kim ni kafu da popijem. Sada je sve drugačije, imam prijatelje, imam svoje društvo. Za porodicu ne mogu reći da mi baš nedostaje. Mene je odgajala baka, sve što je dobro kod mene tome me je baka naučila. Govorila mi je da uvek budem doterana, lepa, da se nikad ne zna kad će pravi naići... Nju sam volela, ona mi nedostaje. Mama i tata su bili zauzeti poslom, sobom, nikad nisu imali vremena za mene. Ne sećam se da sam ikada otišla sa ocem u grad, da smo otišli negde, kao što su drugu decu roditelji vodili. Majku posmatram više kao drugaricu, bitno mi je da znam da je dobro i da je na sigurnom i onda sam srećna. Moj život je ovde i ne želim da gledam unazad, samo napred. Uostalom, postoje telefoni, kada mi nedostaju pozovem ih.

Šta su prednosti, a koje su mane izbora koji si napravila?

- Zadovoljna sam svojim životom, imam sve o čemu sam sanjala, ali i dalje sanjam. Upisaću kurs šminkanja, koji plaća država. Vozim kola o kojima sam maštala... U stvari, sve je meni ovde prednost, da sam ostala u Srbiji, ne znam... ne bi bilo ničega. Mana skoro da nema, izuzev onoga što možete naći u bilo kom drugom gradu na svetu – loši ljudi, prevaranti, ali ja ih izbegavam. Doduše, Beč ih je pun, razumem ja i njih, od nečega se mora živeti (smeh).

Koja je tvoja poruka mladima koji razmišljaju o školovanju ili radu u inostranstvu?

- Prvo stavite na papir šta želite od svog života, pobrojte svoje ciljeve i počnite da radite na njima. Univerzum je dovoljno veliki da primi sve vaše poruke. Ne plašite se svojih snova.

Kada tek pristignu ovde, prvi poslovi koji „gastarbajteri“ rade su najčešće poslovi čišćenja, ako su u pitanju nešto starije osobe, dok devojke uglavnom rade u kafićima.