pisite_nam@blogotres.rs

Preporučujemo/Vodimo vas

NERA I BEU “PARCUL NATIONAL CHEILE NEREI BEUSNITA” RUMUNIJA

Tamo gde teku rumunske reke Nera i Beu, vreme je odavno prestalo da teče! Zaustavljeno je u nekom drevnom, prastarom dobu kada su šumama hodali vilenjaci a u rekama se kupale zelene Neraide. Tu vas sa svakog kamena posmatraju čudni likovi i čak i drveće ima oči koje vas stalno prate. Tu živi i i onaj čije ime samo ponekad, šapatom, izgovore najhrabriji…drakul!

Nera nacionalni park

Toliko nestvarnih prizora i boja na samo jednom mestu i u jednom danu nisam mogla ni da zamislim! Znala sam odavno za Neru i njen kanjon a svi koji su mi o njemu pričali, pričali su sa osmehom. Ono što nisam znala je činjenica da je Parkul national cheile Neire Beusnita jedan od najvećih i najlepših nacionalnih parkova Rumunije. Prostire se ispod Aninskih planina na jugozapadu zemlje, na čak 36 hiljada hektara.

Nera izvire na planini Semenik u rumunskom Banatu, duga je 124 kilometra od kojih poslednjih 14 teče kroz Srbiju do Stare Palanke gde se uliva u Dunav. Čitavo područje Caras Severina poznato je po kraškom terenu i bigrenim naslagama, pećinama, gustim šumama i kristalnim i brzim rekama nestvarno zelene boje. Od Beograda je udaljena samo 130 kilometara a najkraći put je preko Bele crkve i graničnog prelaza Kaluđerovo.

Rumunija

Kada se dugo maršira mora se ustati ranom zorom i poneti laka oprema! Jer put do vilinske zemlje nije nimalo lak. Rumunija je lepa zemlja - prva mi je misao dok posmatram zatalasana zelena polja prošarana crvenim makovima. Čudno je to, mislim dalje, čim pređeš državnu granicu tražiš razlike!

rumunija_kaskade.jpg

Da li bi, da granice nema znala da više nisam u svojoj zemlji? Saobraćajni znaci nahereni i pomalo zarđali. Raspeće pokraj puta… Drum krivudav, sirotinjski i uzak toliko da se dva vozila ne mogu mimoići. Po njemu poskakujemo kao na toboganu jer na svakom metru postoje bar dve rupe! Ali je zato pejzaž uokviren moćnim lancem Karpata u daljini toliko drevan i nestvaran da postade potpuno neodoljiv!

Na 20-om kilometru ukazaše nam se krovovi dva sela na dva šumovita brežuljka… Sasca Romana i Sasca Montana. Pa zar ne zvuči čarobno? Tako i izgleda, trošno i oronulo i obraslo u divlje puzavice. Veselo i nagizdano na šarenim fasadama dveju kuća pored glavnog puta. Blistavo u porti crkve u centru sela. Tužno i napušteno u ruševinama nečijih domova, misteriozno na velikim kapijama koje krase svaku kuću. Čak i moderno u građevinama na kraju sela pored kojih se spuštamo ka reci Neri..

Nera viseći most

Nera je šira je nego sto sam mislila, brza i pomalo divlja ali ne i opasna. Nekako deluje pitomo. Nad zelenom rekom treperi viseći most od dasaka i čeličnih užadi. Dopada mi se. Jedva čekam da zakoračim na njega iako cele noći oka nisam sklopila misleći na ovaj čas….I na tunele koji nas čekaju. Ja imam nekoliko strahova koje lečim ceo život. Visina, dubina i zatvoren prostor! Sa prva dva se suočih istog časa dok hodam na visini od 15 metara iznad zapenušane planinske reke. Most je širok, stabilan i lep iako se pomalo njiše sa svakim korakom. Prelazimo jedan po jedan na odstojanju od nekoliko metara. Ispod nas Nera govori, smeje se i poskakuje, čas mutna, čas zelena.

Kanjon

A onda smo krenuli uzvodno obalom Nere kroz gustu šumu blistavu od jutarnje rose. Mirišu trave i bagremovi, zuje insekti i šuškaju gušteri po kamenjaru. Na tren se udaljimo od reke a već sledećeg koračamo tik uz njene zelene virove i moćne brzake. Preskačemo debela stabla koja leže oborena na puteljcima, uspinjemo se i spuštamo sve vreme praćeni hukom Nere čak i kad je izgubimo iz vida. I tada, sasvim neočekivano izbismo na stazu široku jedva metar uklesanu u stenama.

U dubini od skoro 50 metara valja se Nera u svoj svojoj slavi a od visine i lepote sve se vrti! Iza leđa samo zid od kamena visok do neba! I opet dva moja najveća straha zajedno, ruku pod ruku pitaju bez srama - možeš li to? Ovo je bio rimski put, uklesan u steni pre 2000 godina. Naravno da mogu. U kamenom zidu gvozdena sajla, kao ruka spasa, stežem je čvrsto i hodam nogu pred nogu i ne gledam dole! Krajičkom oka u čarobnom zelenom pejzažu već naslućujem još jednu noćnu moru - tunel! Prvi je visok i veoma kratak, vidi se nebo sa druge strane. Drugi malo duži i malo niži pa onda treći…

Ne znam koji je po redu bio ali kad spazih još jedan mračni prolaz bez tračka svetla kojim htela ili ne moram proći krv mi se uzvitla i srce poče da preskače! Ćutim i savijam grbu i kao da mi nije ništa ulazim u mrak. Pod nogama voda, nad glavom kaplje dok pratim svetlo baterijske lampe. Deset metara na otvorenom nije ništa, ali u krivudavom i niskom tunelu negde u rumunskim planinama može biti čitava večnost! Iz koje izađoh na svetlost dana u jednom komadu srećna zbog pobede.

Tačno na mestu gde se reka Beu uliva u Neru izbismo na širok kolski put. Odatle je sve bilo pesma. Ili bolje reći bajka.

Reka Beu-Beušnica

Iako je ceo nacionalni park nazvan po reci Neri svu slavu je za sebe prigrabila njena pritoka reka Beu. Krenuli smo lagano prateći reku stazom bez prepreka, opušteno i opčinjeno njenom zelenom bojom. Oko nas je šuma koja se strmim stranama spušta niz obale. Stoletne bukve, hrastovi, lipe, lijane, kamenje obraslo zelenom mahovinom. Sve izgleda kao prizor iz nekog davno prošlog vremena u koji ljudska noga još nije kročila.

vodopad_beusnica.jpg

Teško je odvojiti pogled od te zelene, prozirne vode koja svojim hukom umiruje i priziva…. Boja reke Beu je nestvarna, čas zelena, čas plava, čas mirna čas zahuktala i bučna. Preliva se preko stena, praveći penušave bele slapove pa se onda umiri….U odsjaju sunca trepere zelene krošnje na dnu reke u svim mogućim nijansama zelene i plave boje…

Huk najavljuje nešto neočekivano posle prvih 2 kilometra. Na drvenoj tabli pored puta piše Kaskade La Vaioaga. Uskim puteljkom izmedju stena i tankih stabala sišli smo pravo u raj!

Sa visine od nekoliko metara rasprskava se blještavi slap vode koji pada u smaragdnozeleno jezero! Boje su čarobne, zvuk vodopada nadjačava sve a prastara stabla nad jezerom u vodi stvaraju čudesne oblike…

Ako malo bolje pogledate kamene gromade ili se zagledate u oborena stabla koja plutaju videćete na njima likove šumskih bića ..I hiljade očiju!… Šuma vas posmatra i prati!

Nimalo se ne biste iznenadili da iz vode izroni kakva nimfa ili da se na puteljku pojavi šumska vila ili trol jer ovo mesto izgleda baš tako. Prizor iz bajki i noćnih priča u kome caruju čudna bića i tajanstvene senke.

Jezero i kamp

Iznad kaskada Beu se stišava, smiruje, prestaje da huči i poskakuje. Tu je reka pregrađena malom branom koja je divlju planinsku lepoticu ukrotila i pretvorila u pitomo jezero. Na obalama se gnezde barske ptice, iz trske šuškaju divlje patke a cela šuma gleda vas iz dubine kristalno prozirnog jezera.

Tu se planine razdvajaju i prave ogroman slobodan prostor na obe obale. Na zelenoj travi razapeti su šatori a u lepo uređenom parku čak postoje i dve zgrade planinarskog doma gde se može prespavati. Tu je i mala kantina sa prostorom za odmor gde možete pojesti odličnu pastrmku i osvežiti se nekim napitkom. Iza kantine pod samom planinom ribnjaci. Ne znam im broj ali ih ima mnogo. Voda u njih dotiče direktno iz reke pa ribe žive kao kod svoje kuće.

begovo_oko.jpg

U kampu smo zastali, prezalogajili i odmorili. Do tada smo prešli već blizu 10 kilometara pa je umor pomalo počeo da nas stiže. Neki su odlučili da ostanu u kampu i sačekaju one koji će ići na poslednju etapu do vodopada Beušnica. Ako dođete do kampa moram da vam kažem da nikako, ama baš nikako ne ostanete u njemu! Jer ono što vas čeka na delu puta koji sledi je spektakl kakav niste mogli ni da naslutite!

Reka Beu vodopadi

Staza najpre vijuga prateći reku koja postaje sve plića I zelenija. Mir koji lebdi iznad vode uzima vas pod svoje, grli i mami u sve dublju šumu… Kamenje u reci postaje sve belje a voda tako prozirna i bistra da se svaki kamen može izbrojati . I taman kad se potpuno prepustite i počne da vas hvata lagani dremež od umirujućeg žubora reke pred očima pukne prizor blještavih kaskada kao naslikanih na slikarskom platnu! Tu reka Beu izgleda kao nevesta spremna za susret sa izabranikom svoga srca. Možda ipak jedna stara priča koja se već vekovima u ovom kraju prepričava i jeste tačna?

Begovo oko

Legenda kaže da se sin jednog turskog bega zagledao u lepu rumunsku pastiricu. A zabranjene ljubavi za sobom uvek ostavljaju legende i veličanstvene prizore! Od tuge za ženom koju ne može da ima mladi beg je prolio reku suza i isplakao svoje oči. Od suza nastade jezero u boji begovih očiju a od mlade pastirice reka Beušnica.. Samo nekoliko koraka od belih slapova izmedju stabala dopire fluorescentni sjaj. Priđete li blizu, ostaćete širom otvorenih očiju i usta od čarobnog prizora sakrivenog medju stablima. Ako su begove oči stvarno bile ove boje i ja bih ga volela!

Kažu da ako dugo ostanete na ovakvom mestu možete čuti glasove. Da igra senki i svetlosti iz modrih dubina može prizvati likove. Da usamljene putnike ovde vrebaju šumske vile božanske lepote… I da tu živi onaj čije ime samo ponekad, šapatom, izgovore najhrabriji…drakul!

Iznad kaskada božanska Beu kao mlada, plahovita devojka svom silinom se survava niz okomitu liticu pravo u susret Begovom oku. Huči i tutnji, lomi i ruši i najjača stabla luda od ljubavi! Korak nam je sve sporiji, uspon sve veći a dah ponestaje….A onda se odjednom sve utiša i put se izgubi na zelenom proplanku pa opet iskrsne iz duboke šume… Od one bučne, plahovite devojke ostade samo mirna i tanka rečica - devojčica.

Vodopad Beušnica

Na putu od ušća u Neru lepa Beu nas je svojim žuborom, vodopadima, zelenim i plavim jezerima već potpuno zaludela! Mislili smo da smo njenim čarobnim moćima odoleli i da više nema opasnosti posle Begovog oka…. I prevarili se! U šumi nikad ne veruj iznenadnoj tišini…

Poslednji i najspektakularniji prizor čarobnice Beu vodopad Beušnica ukazao nam se kao prividjenje iz koga izbija čista, divlja i neodoljiva magija! Sa visine od 10 metara, preko kamenih gromada obraslih mahovinom sliva se na stotine blistavih slapova. Neka čudna toplota izbija sa svih strana.

Ispod zapenušanih slapova s kamena na kamen može se proviriti u skrivenu pećinu uokvirenu zelenom mahovinom. Voda reke Beu je ovde toliko čista da može da se pije, a kasno proleće je najbolje vreme za posetu jer je tada najviše vode. U vrelim letnjim mesecima dešava se da vodopad presuši ali kažu da i tada izgleda potpuno nestvarno.

Sunce se već polako spuštalo ka zapadu kada smo se oprostili od ovog divnog mesta. Valjalo je preći isti put ponovo i stići pre mraka u selo Sasca Romana. Praćeni hukom reke koja je u ovom danu svojom lepotom učinila da ne osećamo ni trunku umora, još jednom smo uživali u svakom brzaku i slapu.

Boje su u prvom sumraku postale još čarobnije, a prvi zvuci šumske noći podsetiše nas na priče iz davnina…. Bližio se čas kada iz vode izlaze šumske vile, a iz varljive polutame šapuću čudni glasovi… Možda nam se samo učinilo da nam je u prolazu, svojim dubokim plavetnilom šeretski namignulo Begovo oko…

Kanjon reke Nere, Rumunija, maj 2019.

Jasmina Lazarević, https://www.jjputovanja.rs/

Pod nogama voda, nad glavom kaplje dok pratim svetlo baterijske lampe. Deset metara na otvorenom nije ništa, ali u krivudavom i niskom tunelu negde u rumunskim planinama može biti čitava večnost! Iz koje izađoh na svetlost dana u jednom komadu srećna zbog pobede

Pročitajte još