pisite_nam@blogotres.rs

Sa osmehom kroz život

(N)I KRIV (N)I DUŽAN

Rodiš se ni kriv ni dužan. Ili bolje rečeno, rodiš se i kriv i dužan. Ne, ne, ne rodiš se ni kriv ni dužan, ali jako brzo to postaneš!

„Ja sam te nosila devet meseci, ja sam te prepovijala, prala ti usrano dupe, uspavljivala te, preležala dečije bolesti...Ja sam te učio da pišeš, da skijaš, izvodio te u park... Sve smo uložili u tvoje vaspitanje, obrazovanje i nadograđivanje. Odrekli smo se svojih života za tvoje bolje sutra, a ti nam sada tako nezahvalno vraćaš.“

Zvuči poznato? E, dragi moji, tako počinje ono što se zove život! Ili barem prvi deo života, jer mislim da se mi ljudi tokom vremena menjamo i transformišemo, tako da u jednom životnom veku proživimo nekoliko života. Ali da ostavimo sada filozofiju postrani i da se vratimo na početak. Elem, dok postaneš svestan svog postojanja ti si već kriv, dužan i u trci da zadovoljiš nekoga, u ovom prvobitnom slučaju roditelje, kako bi im iskazao zahvalnost što si rođen i napravljen, odužio se za sva njihova svakodnevna dobra dela koja su učinili i ujedno ih zadivio na raznorazne načine.

beograd_price.jpg

Kako smo samo bili srećni kad vidimo oduševljenje svojih roditelja prilikom naših prvih izgovorenih reči, prve izrecitovane pesmice, bačene cucle, iako su ti istu gurali uporno u usta kad si bio vrlo mali kako bi prestala vriska i dreka. Kasnije je došlo oduševljenje zbog prve vožnje biciklom, skijanja, sređivanja sobe i ocena. Tako smo primenili šablon koji treba ponavljati, naučili kako se treba ponašati da bismo svoju okolinu učinili srećnom.

Međutim, dešavalo se i da na licima roditelja primetimo nezadovoljstvo i tugu, kada bismo, najčešće nesvesno, učinili nešto što se njima nije dopadalo. Naravno, ubuduće smo nastojali da ne primenjujemo više šablon koji nije primeran.

To deluje tako jednostavno i u većini slučajeva savršeno funkcioniše, kada smo mali, kada se radi o našim prvim koracima, prvim ocenama, đačkim ljubavima...A kasnije, kada je iza nas već mnogo dobrog i lošeg iskustva, uspona i padova, kada imamo izgrađenje stavove, lična mišljenja, želje, ciljeve, strahove i sreće? Da li i tada možemo uvek da primenimo šemu sveopšteg priznanja, prihvatanja i ljubavi od strane roditelja, prijatelja, poznanika, partnera, okoline, pa i vlastite dece? E, to je već nemoguće!

Dragi moji, to se zove rodiš se (n)i kriv (n)i dužan.

Sve moje godine u meni

Jedne davne snežne beogradske zime lepa devojka iz dobre i imućne beogradske porodice kreće na posao. Zadovoljna je, radi u struci i ima dobru platu, koliko je to bilo moguće sedamdesetih godina u doba socijalizma. Silazi iz zgrade na Novom Beogradu, čisti brzo sneg sa automobila, seda u auto, ali on od hladnoće neće da upali. Svim silama se trudi i bori da ga upali, bezuspešno. Kada je već sve izgledalo beznadežno, prilazi joj jedan simpatičan momak, koji zove u pomoć i svog prijatelja, pa uspevaju da reše problem i pokrenu automobil. Momak je poreklom iz gradića u zapadnoj Srbiji, zajedno sa kumom iznajmljuje stan u ulazu do njenog i studira u Beogradu.

Najobičnije upoznavanje jednog budućeg bračnog para. Počinje druženjem, nastavlja se zabavljanjem i zajedničkim životom. Za par godina oboje imaju završene fakultete, stalni posao, mesto stanovanja i svako svoj automobil. Idu na letovanja, zimovanja, slave nove godine i rođendane i neku godinu kasnije čekaju bebu.

Tako sam se jednog sparnog popodneva rodila ja, ni kriva ni dužna...

(nastavak sledi)

Blogotres

bg.jpg

bg.jpg

Ljudi se tokom vremena menjaju i transformišu, tako da u jednom životnom veku prožive nekoliko života.

Pročitajte još