pisite_nam@blogotres.rs

Blogomudraci

Novo doba (New Age) i duhovnost

Novo doba (New Age) i duhovnost

Thornu

Vreme… Sećanje…a sve je još uvek tu.

Tvoja misao, reč, duh i dalje lebde u Eonu vremena kome si se predao.

Ashmodei

Šta god mi mislili o tome, živimo u dobu nju ejdža. Može se i taksativno navesti nekoliko tvrdnji o tome šta pod tim podrazumevamo, a oko čega se uglavnom slažu svi zainteresovani. Ono što je omogućilo stanje nove duhovnosti u kojem je, barem u teoriji, svakom pojedincu dostupno duhovno blago čovečanstva svih epoha i meridijana, pre svega su vrednosti individualnih sloboda i ekspanzija nauke i tehnike, koje je na planetarnom nivou iznedrila civilizacija Zapada poslednjih nekoliko vekova. To u praksi znači da se institucionalizovani nosioci smisla, koji se u gotovo svim nama poznatim društvima u ljudskoj istoriji podvode pod religiju, više ne doživljavaju samorazumljivim.

Pop zvezde se izjašnjavaju kao sledbenici jevrejske mistike, sredovečne majke vežbaju neku od praksi hatha-yoge, neke grupe mladih ventil adolescentskog bunta nalaze u uranjanju u teoriju i praksu okultne literature, a danas i provincijske knjižare imaju sve više self-help literature, a gotovo sve to je moguće pronaći i na internetu. Sveukupnost tih i sličnih činjenica, uzročno je utemeljena u već spomenutim smernicama civilizacijskog toka koje je Zapad, unazad najmanje jedan vek, iznedrio za celu planetu.

U stvarnosti, nju ejdž predstavlja samo još jedan nanos boje na srž života, koji u nedostatku bolje rečimožemo tradicionalno nazvati duhovnošću. U tom smislu on se ne razlikuje od bilo koje druge legitimacije smisla koji se kulturološki može iščitati, što danas sociolozi, psiholozi, teolozi, pa i filozofi čine. Čitanja fenomena nju ejdža idu od njegovog slavljenja kao sledećeg evolucijskog koraka čovečanstva, preko apokaliptičnog tumačenja teologa, i ne samo njih, do relativizovanja ili ignorisanja u okviru sve-relativizujuće zaspale filozofije i studija kulture postmoderne.

new_age01.jpg

Danas smo našim teorijama, naročito u okviru psihologije, dodali duhovnu dimenziju čoveka. U nekim se naučnim područjima uočava napor integracije te nove/stare dimenzije ljudskog bića u mejnstrim naučnog nastojanja. Sve je više istraživača (psihologa, istoričara religije, lekara, fizičara, filozofa) koji tu dimenziju na svoj način lično razumeju i žive, te je nastoje integrisati i njom obogatiti svoja naučna dostignuća. Tu su i akademski istraživači druge i treće generacije, koji gotovo tendenciozno izbacuju rasprave i prevode originalnih tekstova manje-više svih duhovnih tradicija čovečanstva. Transformacija profesora staroga kova, uglavnom lingvista i etnologa(da zanemarimo teozofe), koji su se iz, verovatno i njima samima neznanih razloga, pre vek i po počeli baviti orijentalizmom, koji su zajedno sa svojom malobrojnom akademskom publikom doživljavali kao neku egzotičnu biljku, u gorespomenute praktikante tradicija među kojima je najjači budizam, govori o promenama koje je navedeni vremenski period doneo na nivou kolektivne kulturološke svesti.

U ličnom smislu, za većinu pojedinaca to znači pasivno ili aktivno uključivanje u opisani kulturni pogon, uz povremeni dodatak neke od praksi, koje su u obliku tehnika, putem raznoraznih tečajeva, dostupne gotovo svakome. Na liniji svega toga, čini se kao da naši životi i teorije postaju celovitiji, uzimajući u obzir tu viziju ljudskog bića koju su sve kulture u istoriji na svoj način negovale i koju smo nazvali duhovnošću. Kao da su jedini problem oni koji tu viziju zbog nekog razloga ne razumeju i time sprečavaju čudesnu transformaciju pred čijim se pragom našla naša planeta.

U stvarnosti, sve što se dešava jeste da se ogromna masa ljudi bavi sopstvenom ličnošću ili psihom uz pomoć manje ili više artikulisanih mentalnih konstrukcija, koje svoje poreklo vuku iz starih sistema spoznaje ili su pak produkt razvoja raznih smerova psihologije koja se na Zapadu razvila na temelju otkrića nesvesnog ili neretko predstavljaju amalgam oba. Jednostavnije rečeno, bave se ličnim mentalnim i emocionalnim formama, sa naglaskom na emocijama.

Na prvi pogled, to je sve u redu. Duhovne tradicije same sebe i razumeju kao svojevrsno razračunavanje sa ličnošću, te bilo da se radi o njenoj egzaltaciji ili utemeljenju, uvek se podrazumeva i njeno razumevanje, pročišćenje, negovanje, ne bi li se ono univerzalno doseglo, u smislu stvarne prisutnosti dimenzije koju razne tradicije ovako ili onako postuliraju kao najvišu stvarnost.

new_age02.jpg

Ovo naše doba sa svojim kulturnim matricama samo po sebi stavlja ono lično, pojedinačno i privatno u fokus kako to verovatno nijedna kultura u istoriji nije činila. Time se na kolektivnom nivou ubrzava mogući proces razumevanja osobnosti, ali i povećava verovatnoća zaplitanja u šarenu mrežu koju ona plete. Stare su kulture dobro znale da je autentična i živom svešću življena duhovnost retka biljka i tamo gde su zemaljske društvene strukture verno odražavale duhovnu stvarnost znalo se da je takvih ljudskih bića u jednoj generaciji tek nekoliko ili neretko samo jedan.

Sva je prilika da je i u naše doba tako shvaćena duhovnost jednako retka, ako ne i ređa, uprkos inflaciji "duhovnosti" u našim teorijama i ličnim životima.

Upravo je poređenje nju ejdža sa dodatnim nanosom boje navelo ka tome da se nasluti kako na prvi pogled rastvaranje tradicija i duhovnosti u stvarnosti samo znači njihovo iskrivljenje, koje je u toj meri uspešnije izvedeno jer se kolektivno podgreva stav kako se to nekad zakrivljeno sada svuda može sresti. U završnici se jalovo zadovoljenje iluzornog vrtloga koji većina ljudi u vizuri vlastite psihe poznaje kao ličnu emociju, pokazuje kao ishodište i uvir onoga što je danas u opticaju kao duhovnost.

Moguća i ne tako retka polusvesnost energetskih formi u podlozi psihe, samo još dodaje težinu na strani privida autentičnosti. U tom smislu je naše doba uistinu feminizirano,kako ga je davno krstio Niče.

Slutnja o prirodi srži našega doba možda se najlakše naslućuje kada se pogleda naglasak koji ono stavlja na nasleđeni i rapidno rastući kvantum instrumenata, koji mi danas poznajemo u vidu raznoraznih tehnika. Tradicije, uprkos svom bogatstvu tih instrumenata, naglasak nisu nikad stavljale na tehnike, nego na škole i puteve koje propovedaju, a koji su zavisili od doba i konstitucije društva kome su date na upotrebu. Otuda je moguće da razne tradicije neguju vrsne tehnike (kao što je to slučaj sa jogom u Indiji), kao i to da se u okviru jedne tradicije neguju raznorodne tehnike. One se pojavljuju kada kolektivni nivo svesti u životu društva nekog doba padne ispod ustanovljenog kritičnog nivoa. U tom smislu one su nešto novo, kao mogući sadržaj svesnosti onih koji su u poziciji da ih koriste kako bi vlastitim bićem kompenzovali kolektivni pad u prožetosti života i svesti, novum koji se ponajbolje može označiti rečju znanje. Primetićemo da pojavljivanje tehnika kao svojevrsnog znanja predstavlja samo smanjeni intenzitet prožimanja života i svesti - ono što se sada pojavljuje kao neko znanje, kao tehnika, prethodno je bilo prisutno kao normalnost. Majstorstvo u bilo kojoj tehnici sastoji se od ponovnog osvajanja stanja nevinosti, u kojem se naše biće oseća normalnim kroz mogućnost usavršavanja tehnikom, kao da znanja nije nikad ni bilo.

new_age03.jpg

Da potkrepimo primerom jedne tehnike. Uobičajilo se u raznoraznim akademskim prikazima, pa i onima od strane eksponenata same tradicije, hatha-yogu i njeno kodifikovanje u okviru spisa tantričke provenijencije u doba indijskog srednjovekovlja, smatrati svojevrsnim baroknim dodatkom, u sazvučju sa inflacijom raznoraznih tekstova koje je to doba iznedrilo i do tada neviđene elaboracije detalja učenja vezanih za jogu i tantrizam.Dok nasuprot tome stoji čistota i jednostavnost starijih tekstova poput, recimo, Patanjalijevih Joga-sutri. Suština tog procesa je rasvetljavanje i kodifikovanje jednog sistema znanja koji dolazi iz tradicije, a što uključuje i tumačenje odnosa pisanog i nepisanog prenosa. Ono što danas smatramo hatha-yogom kao znanje je kodifikovano u trenutku kada se usled načina života na kolektivnom nivou gubi minimalna integracija svesnosti i telesnih procesa potrebna za realizaciju celovitosti koju tradicija čuva. Integracija koju, na primer, deca prirodno poseduju, a koju su neka srećnija vremena imala u vidu snage da se odmakne ka normalnosti od manje normalne svakodnevice.

Kruna fascinacije tehnikama ima svoj izraz u fascinaciji znanjem iza kojeg one stoje, u smislu naslućivanja mogućnosti koje se njima otvaraju, a koje su obično utelovljene u liku onih koji ih šire. Tradicionalno, tehniku bi podobnom učeniku predao majstor i to, neretko, tek nakon više godina podučavanja. Tradicije razlikuju nivoe učenja, a učenicima se u pravom smislu reči svuda smatraju oni čije je biće pozvano da primi ono najdragocenije blago, a to je ovde na zemlji, budno svedočenje svetova za koje i majstor svedoči. Majstor daje tehniku onda kada ona pomaže u negovanju rasta tog najdragocenijeg. Tamo gde se prenos tehnika dešava bez svesti o tom jednom jedinom, samo se ubrzava šareni vrtlog osobenosti na uviru gde stoji ono Ništa.

I danas postoje tradicije u kojima je svest o takvom stanju živa. Neretko se može uzeti u ruke knjiga kojeg priznatog lame, u kojoj ovaj naglašava kako neka njegova tumačenja treba uzeti sa zadrškom i pri tom upućuje na one čija reč usled rezonance njihovog bića sa suštinom učenja, ovde, na zemlji, čuva njen duh. Može se, na primer, uzeti u obzir i zen. Nešto tako jednostavno poput zazena, čovek bi mogao primiti tek nakon mnogo provedenih godina sa majstorom i njegovog blagoslova. Jer, i ne radi se o tome da se nešto poput zazena uči, jer se on i ne može naučiti, već se radi o tome da se svedoči duh zena. Tamo gde toga nema, zašto se svedoči?

Na putevima ima možda i više tehnika, možda i više znanja, no uvek se i svuda znalo da je njihov prag tačka susreta onoga koji po zakonu vlastitog bića na njega stupa i onoga koji ga je po blagoslovu Celine prešao. Nema ni autoriteta, jer on počiva na znanju, a ovde je bit u buđenju učenika za svedočenje svetova koje i majstor svedoči. Zato majstor učeniku daje svoje duhovno ime, jer oni svedoče za iste svetove. Tamo gde se dešava puki prenos tehnika nema tog odnosa, jer nema nikog budnog koji bi nekog budio. Ako postoji ekonomija svemira, nju ejdž svedoči za ono Ništa, koje poput kosmičke neuroze troši tkivo života u perpetuiranju besmisla Ništavila.

Autor: Alexanthorn

Stare su kulture dobro znale da je autentična i živom svešću življena duhovnost retka biljka i da je takvih ljudskih bića u jednoj generaciji tek nekoliko ili neretko samo jedan…

Pročitajte još