Sa osmehom kroz život

Ona

Sve je bilo dozvoljeno, sem izlaska u krug njenih prijatelja. Poštovao sam tu “zabranu”. Često se durila kao dete ako joj se ne ispuni neka sitna želja, no isto tako se brzo transformisala u odraslu osobu pokušavajući da bude idealna domaćica i žena. A bila je - sve.

Simpatičan mi je bio taj njen energični trud da spremi ručak ili večeru, koji je za posledicu ponekad imao i po koju opekotinu na tim dugačkim, nežnim prstima. Nikada nisam sebi dozvolio da se nasmejem, već sam najozbiljnije hvalio obrok kakav god da je, znajući koliko joj je do toga stalo, a ona je netremice gledala u mene zaista želeći da je upravo tako. To su mi neki od najdražih momenata za te skoro dve godine. Ustvari, ne zna se koji je od kog draži...

A ona...ona je najviše volela zajedničko gledanje filmova, po njenom izboru, naravno. Naslonila bi se na mene i bez reči, poluotvorenih usana, upijala svaku scenu, a ja sam više gledao u nju tako odlutalu nego li u monitor. Kako dobro pamtim taj lepi profil i poluotvorene usne...

Vraćala mi se pošto bi celuloid iscureo, ne štedeći me i ne štedeći se. Odlazila je rano izjutra, mirišljava i doterana i pisala čitavog dana lepe poruke zanimljivog sadržaja.

A onda bi, posle nekoliko dana, usledio telefonski poziv.

- Hoćeš da me vodiš na kafu?

- Naravno - odgovarao bih.

- I da se šetamo Bulevarom, samo nas dvoje?

- Naravno - ponovio bih, uz osmeh.

Često mi je tokom šetnji pričala o svojoj najbližoj porodici, ponekad ponavljajući neke stvari i događaje, ali nije mi smetalo. Povremeno je zastajala, diveći se nekim lepim cipelama ili tašni u izlogu. Što se moglo - priuštili smo. E, tada je zaista bila presrećna, kao i ja, zbog nje. Kao da je, pričajući mi, tražila odgovore za sve što joj se dogodilo, nadajući se da ću joj odgovor dati ja ili bronzana statua srpskog viteza koji čuva ulaz u Crkvu Ružicu na Kalemegdanu. Znala je da stoji ispred vitezova netremice gledajući u njih ili u ikone unutar Ružice.

Onda smo se počeli ređe viđati. Kao da nas je nešto omađijalo, zarilo se u naša srca i mozgove iprisililo nas da izgovaramo neke nesuvisle reči. Otišla je jednog beogradskog jutra, nespretno trčeći za crvenim autobusom. "Moram dalje kroz život", tako je rekla.

Ostao sam ukopan kao bronzani vitez sa Kalemegdana. Na sebi je imala crne baletanke i karo suknju sa širokim kaišem koju sam najviše voleo... Da li ju je te večeri namerno obukla? Mislim da jeste...

Ko zna koliko sam joj puta rekao da je volim i ko zna koliko puta čuo te magične reči, a da nisam znao da se bavi "najstarijim zanatom na svetu". Pa i da sam znao - šta onda? Ponovio bih isto.

Miloš

GLOSA
Bila je tako lijepa
uvijek se sjećam nje
bila je tako lijepa
kao tog jutra dan
Divna je ona bila
kada sam ostao sam
vise se nismo sreli
jer nju je odnio dan….
Dragan Stojnić