Sa osmehom kroz život

Organizacija života

Ima tako nekih žena, sve stižu i uvek su nasmejane i lepe. Kuća im je uvek cakum-pakum, deca lepo vaspitana i vredna, one popeglane i doterane, i kod kuće i na ulici. Ne možeš da im se nadiviš i načudiš.

Jedna od njih je moja Dada, moja drugarica otkad znam za sebe, kuma i neko sa kim se danas vidim vrlo retko, ali svaki put je divan osećaj, mnogo reči i mnogo smeha.

Eto, nas dve smo zajedno odrasle, igrale se, delile sve i svašta, pričale o svemu, rođene u istom mesecu, toliko slične, a opet različite. Ne samo što je ona crnka, a ja plavuša, što je ona mršava, a ja onako ;-), što je ona posvećena veri, a ja neko ko u malo šta veruje, nego je ona dobro organizovana, a ja nisam.

Uvek me muči ta organizacija.

Sve mislim, bila bih bolja, vrednija, smirenija da sam bolje organizovana. Na primer, kad rešim da spremim stan započnem posao u svakoj prostoriji. Posle nekog vremena se osvrnem, ceo stan mi u haosu... „Kako ću da stignem da završim?“, u panici sam. I upravo tako, ubrzano i haotično dovršim čišćenje. Svaki put kažem: „Neću više ovako“, ali uvek se vratim starim navikama.

Evo, da objasnim plastično: ja – stalno u haosu, ne znam gde mi je glava, kad da stignem da spremim ručak, a kamoli kolače; ona – smirena, topla i uvek kolači na stolu kad dođem, nekad i više vrsta.

Kad pomislim na topli dom, na pravu mamu i domaćicu, na vrednu, poslovnu ženu, na pravog prijatelja, uvek pomislim na moju Dadu. Neko ko nije često tu, a ustvari jeste, uvek, već skoro pola veka

Jelena Bajević