Preporučujemo/Vodimo vas

PLANINA RILA - CHILL OUT NA KROVU BALKANA

Kakav bistar dan, kao planinska reka.
Puštam sebe s lanca i odoh, odoh daleko i visoko, najviše. Odoh u Bugarsku, na najviši vrh Balkana!

...And I went on down that road...

RILSKA JEZERA - MAGIJA I SUZE DIVOVA

Putujemo celu noć i ujutro stižemo u Bugarsku, u mesto Paničište. Da, baš tako se zove. Lep uvod u napad panike za sve koji se boje visine. Iz busa uskačemo u žičaru, a iz žičare iskačemo na šank, i to ne bilo kakav, nego šank planinarskog doma na 2.100 metara nadmorske visine.

Stvarno moraš da iskočiš sa žičare i mrdneš u stranu, jer te po nogama udari šipka koja ide dalje, a da te šipka ne bi udarila, snažni Bugarin te povuče u stranu...

- Merci.

- Моля!

Poručujemo rakiju. Čim pristigneš u neko mesto, odma' probaj rakiju, tako se najbolje upoznaje s novim krajem. Mi na Balkanu se rađamo uz rakiju, odrastamo, idemo u vojsku, volimo, mrzimo, rakijom ispiramo rane spolja i iznutra, svađamo se zbog rakije i mirimo uz rakiju, na kraju uz rakiju i odlazimo s ove planete.

A dobra ova bugarska, žuta! Otvara mi čakre i sređuje auru. Kuliramo uz rakiju na drvenim ležaljkama.

Iza sedam gora...

Idemo ka rilskim jezerima. Moje dve drugarice su sa mnom, Brana i Mirjana, savršeno se uklapamo.

Ima 7 jezera. Simbolika broja 7... Sedam dana, sedam grehova, sedmi transcendendentalni nivo, 7 čakri, 7 mora, gora, kora, 7 sekretara SKOJ-a...

Ostavili smo šumu negde oko 2 km od nivoa mora, sve je oko nas sivo, go kamen. Kako se penjemo, jezera promiču pred našim očima. Kakav je to prizor! Tirkizna boja jezera, usred sivih stena, ispod plavog neba. Bajkovito... Oduzima dah...

Moj mozak nije navikao na ove slike, prvi put vidim ovako nešto, pa stalno gledam oko sebe, čudim se gde sam, pitam se šta je ono, kakvo je ono kamenje.

Jezera se nalaze na visini od 2.000 do 2.500 metara i sva su povezana vodom, osim u sušnom letnjem periodu. Legenda kaže da je tu živeo div sa svojom ženom. Mnogo su se voleli, ali su zle sile bile ljubomorne na njihovu ljubav, pa su poslale loše vreme i zemljotrese da ih razdvoje. Div se borio sa zlim silama, u toj borbi je razbijao kamenje svuda naokolo. Na kraju, zle sile su ubile diva, a njegova žena je toliko plakala da su od njenih suza nastala ova prelepa jezera.

Kako lepa priča. Podseća na naše male živote: moraš kao div da se boriš za svoj mali svet, jer te zle sile vrebaju čim osete da si sretan...

A meni jezera liče na ove naše lepe balkanske države, koje su povezane ili razdvojene, sve voljom velikih sila...

Svako jezero ima svoje ime. Bubreg mi je najzanimljiviji. Tu, na brdašcetu iznad jezera, svakog 19. avgusta sekta Belo bratstvo izvodi svoje rituale. Obuku se u belo, rasporede oko kamenja poređanog ukrug i tako čekaju zoru, da bi pozdravili planete i zvezde. Toga dana, po njihovom kalendaru, počinje nova godina. Veruju da je upravo na ovoj tački centar sveta. Sekta vuče korene još od Sumeraca i Egipćana, a rituale na ovom mestu izvode skoro 100 godina. Povezuju hrišćanstvo i hinduizam, pa i Budu, Konfučija... Ovoga puta smo se mimoišli, bili su tu par dana pre nas, ali smo videli na brdu ostatke kamenja.

Od svih magija ovog sveta mene najviše zanima magija lepote prirode, ova prelepa jezera i brz, planinski potok koji se spušta s planine. Pružam ruke ka njemu i umivam se. Daje mi svežinu. Osećam snagu ove planine. Točim vodu na izvoru pored.

...Lets make a clear, this is freelove...

Gledamo ovce kako pasu na 2.700 metara i čobane kako se spuštaju na konjima, jašući na drvenom sedlu, postranice... Idemo do mesta Zvonce na 2.600 m.n.v.

Ali, mir ove planine. Taj mir rastura. To me buni i ne uklapa mi se nikako, nikako...

Nije ni mir, mir se poremeti vrlo lako. Nedostaje mi reč, nemam je. Planina je ogromna i visoka, ali nema onu divlju energiju, onaj adrenalin kao na Rtnju, Bobotovom kuku, nego naprotiv, mir, nekakav neobičan mir. Čekam sutra, čekam da vidim još, da osetim još...da nađem pravu reč... Kao što svaki čovek ima svoju energiju i svoj karakter, tako i svaka planina.

Silazimo opet kamenom stazom i vraćamo se nazad pored jezera, šetamo, uživamo. Staze su obeležene, nema šume okolo, pa se stvarno teško izgubiti, osim u lepoti...

VRH MUSALA - BLIZU BOGA

Spavamo u Borovecu. Rano ustajanje, opet iz busa u žičaru, samo što su ovog puta u pitanju gondole. Pilotiram kao Luk Skajvoker, balkanskim planinama... U kabini imamo dva drugara koji se plaše visine. Tešimo ih, a da bismo im skrenuli misli pričamo o avionskim nesrećama, prolaznosti života, pouzdanosti bugarske inženjerije i o Todoru Živkovu, u čije davno vreme je žičara napravljena...

Iskačemo iz gondole na 2.300 m.n.v. i - vidi se naš cilj, vrh Musala u daljini. Musala znači "blizu Boga". Jedno vreme vrh je nosio ime Staljin, ali Josifu se nije dalo. Gledam u tačkicu u daljini, u vrh Musala, ne mogu da verujem da ćemo tamo i nazad ovaj dan.

Preko 7 gora... Opet je sve mirno, previše mirno za ovu visinu. Već pomalo kapiram ovu planinu, njenu mirnu energiju. A i ja se spremio ko za plažu! Idem na najviši vrh Balkana, u džepu flašica vode i dve bonžite, ni ranac ne nosim. Na svako planinarenje se spremam ko za treći svetski: šibice, nož, zavoji, kape, jakne, jebiga, planine su to. A ovde na Rili - ništa. Turista s fotoaparatom. Nekako je sve opušteno, chill out...

Idemo ka vrhu, kamen po kamen, korak po korak. Nema šume, samo kamenje i ako se bolje zagledaš vidiš tamnozelene lišajeve koji se bore za svoje mesto na ovoj visini. I naravno - planinsko cveće. Kako me fascinira to cveće, jer ne samo da opstaje na ovoj surovoj planini, nego je i lepo, prelepo, kao iz najnegovanije bašte. A divlje, jakih boja. Samo ga dodirnem. Da osetim. Krhku divlju snagu.

Ali najjači utisak na mene ostavlja izlomljeno kamenje, ono što je div lomio dok je branio svoju ljubav. Svakog časa zastajem da mu se divim, da skakućem po njemu, kuckam, probam neki da podignem.

Velika gužva na stazi, ko zna koliko stotina ljudi. Bugari mnogo vole planine i svakog vikenda ih obilaze. Mnogo njih je sa decom, u sandalama, a ima i mnogo pasa, u naručju ih nose, vode na povocima. I mnogo paze na prirodu, nigde, ali nigde nisam video ni papirić ni bilo kakvo smeće.

Kako se penjemo, srećemo naše drugare iz drugih gradova, država. Ne gubimo vreme i razmenjujemo informacije, novosti, tračeve... Na planini je vreme dragoceno.

- A njih dvoje više nisu zajedno?
- Nisu, raskinuše posle 7 vrhova...
- Sedam?
- Ma, da, to ti je ta instant ljubav danas, digitalno doba, binarni kod...

Kod nas planinara ljubav se meri brojem zajednički pređenih vrhova, do 3 je samo avantura, preko 10 je već ozbiljna veza... Vrhova planinskih, naravno.

Stižemo do kampa Everest, na 2.700 m.n.v. I na putu do Musale je 7 jezera, samo nisu povezana vodom. Poslednje, Ledničko je najlepše, nastaje otapanjem glečera. U blizini je izvor koji prodire bukvalno iz kamenja, ne kapiram kako, ali izvire. Točim vodu. Upijam svaku kap ove vode u sebe, voda sa 2.700 metara. Planina Rila se pobrinula, staze su lake, a izvori se nalaze tačno gde treba, treba ti samo želja za ovo putovanje...

Svi smo malo rumeni od sunca, jer je UV zračenje na toj visini jače. I manje je kiseonika u vazduhu, pa neko može da otežano diše i oseti lupanje srca. Meni sve kul, ne smeta mi ništa. Imam na glavi šešir od papira i falš cvike sa Aliexpressa.

Od kampa Everest ima još par stotina metara do vrha, može se ići ravno uz pomoć sajli ili malo naokolo, oko brda, laganica. Idemo pravo, naravno. Ovde se div baš potrudio, pa je usput samo ogromno izlomljeno kamenje, poneko čak kao pravilna kocka. Samo kamen, nema ni lišajeva ni cveća. Kamen, kamen, pa opet kamen, ali ne stena, nego komadi izlomljenog kamenja, nabacanog jedan na drugi. Sajle su debele, negde u visini glave, nešto kao štrik za veš, samo deblji. Držiš se za te sajle i polako do vrha.

Kamen po kamen, korak po korak...

Izlazimo na vrh. Na 2.925 smo metara, na najvišem vrhu Balkana. Kakav osećaj! Sve je ispod nas, ceo Balkan. Još uvek čekam topovski udar adrenalina, sklapam oči... ali ga nema... samo chill out i rege. KLF i Bob Marley. Ovo je mirna planina. Nema ni vetra, nije ni hladno. Možeš da šetkaš, a i ne moraš. Kako oćeš. Ili nećeš. Sve je mirno. Mirno... ali nije mir.... nedostaje mi reč...

I tada Brana izgovara reč koja mi nedostaje - spokoj. Da, spokoj. Zatvaram oči... Sve se uklapa, ista energija po svim osama, kao da si bacio beli čaršav na sve okolo i gledaš u njega, hodaš oko njega i ispod njega... Spokoj.

Najlepše mesto na svetu

Gledam u ogromno prostranstvo. Sloboda. Beskraj svuda oko nas, sa svih strana. Planinski vrhovi u daljini, u blizini. Beskraj koji odmara, opušta. I mi na vrhu Balkana, Bugari, Crnogorci, Hrvati, Srbi. Svi smo tu zajedno, gledamo Balkan odozgo, naš dom, najlepše mesto na svetu. Odavno sam inficiran tim virusom Balkana i gde god odem njemu se vraćam. Nema leka, samo mi treba jača i jača doza, a ovde dobijam lepu dozu.

Planina Rila nas je ugostila i počastila svojim mirom. Neki misle da je sveta planina, ne znam, a i što ja sve moram znati? Silazimo polako, da što više uživamo u krajoliku. Oko 16 km smo prešli gore i nazad.

Dolazimo u Borovec, večeramo bugarsku klopu, pijemo bugarska piva, uživamo, smejemo se. I Bugari se smeju s nama... virus, balkanski....

..Sleep comes like a drugs, in God's country...

Sanjam kako nosim u naručju malog psa kroz veliku šumu. Moram ga negde odneti, ali njemu se ne ide, otima se i grize me, reži, reži tako jako da se probudim. Trgnem se i opet čujem režanje. Onda skapiram da ne reži pas, nego da moj cimer hrče.

Odlazimo s planine Rile. Odosmo. Prolazimo kroz Bugarske gradiće koji liče na naše, iste kuće, kapije, kola ispred... Švrćkamo se malo po Sofiji, igramo stoni tenis u tržnom centru. Pijemo kafu. Kupujemo sir i med.

Ne sređujem utiske, oni sređuju mene, toliko su jaki da su mi male šanse.

Dolazim kući, u svoju kućicu. Čeka me lanac, koji vežem oko vrata... Pas sam ja lovački, ništa drugo.

Trobojni balkanski gonič.

Milan Kuga - Blogotres