Sa osmehom kroz život
PRAKTIČNA ROMANTIKA
Pričam jutros s mojom Branom, o pisanju, sentimentalnim tekstovima koje smo pročitale tokom vikenda.
„Ja ne razumem to baš najbolje, a ne umem ni da pišem tako, valjda nisam nikad iskusila pravu patnju?“, pitam se ja u razgovoru. Možda to i nije moguće u ovim godinama ili ja samo teške trenutke i jake emocije doživim drugačije, ne dam da me slome.
E, tako nisam nikad dala romantici da me slomi. Ne slušam te ljubavne pesme koje opisuju patnju do detalja, ali volim one koje iskreno i sirovo govore o osećanjima. Ne volim te filmove gde svi plaču i umiru zbog ljubavi. Ljubav je za mene nešto lepo i postoji dok je prava. Kad nije, onda nam i ne treba. Dolazi druga, jača, bolja. Kad bismo samo mogli da pogledamo unapred, da osećamo to što ćemo osetiti za nekoliko nedelja, meseci...
Zbog takvih mojih stavova sam jednom uradila nešto zbog čega ću se zauvek kajati. Pitam se sada: „Zašto mi moj muž nikada ne govori da me voli?“ i odgovaram: „Pa zato što tebi to ne treba!“. Mada, još uvek nisam sto posto sigurna. Pokušao je jednom da bude romantičan. Doneo mi buket cveća u porodilište. Ja se izvikala na njega što je kupio gerbere i dala buket medicinskoj sestri. Dan-danas se kajem zbog toga što znak pažnje nisam umela da primim kako treba, ali to nikad ne bih priznala, a on mi nikada više nije poklonio cveće i uvek mi kupuje poklone koje sama izaberem. Sama sam kriva, sad znam. Ponekad poželim opet neki iznenadni poklon, čak i da mi se ne svidi. On ga neće kupiti, uvređen je, još odonda.
Moj tata mami uvek za neke njima važne datume pokloni cveće. Ja se uvek zapitam: „Pa što joj nije kupio nešto korisno, ovaj buket će za tri dana uvenuti, i šta?“ Ali njoj je drago, ona voli. Prava žena.
A ja, ja bih nešto praktično, a baš da mi se svidi, da je za mene, a ne mora da bude skupo
Jelena Bajević
Ljubav je za mene nešto lepo i postoji dok je prava. Kad nije, onda nam i ne treba. Dolazi druga, jača, bolja...
Pročitajte još
Blogomudraci
Prijatelji sajta
