Preporučujemo/Vodimo vas

PRAŠUMA PERUĆICA - PRIMAL SCREAM II deo

Iskonski čopor klizi niz divljinu. Klizimo hodnikom vremena. Svakim korakom nizbrdo kao da se spuštam unazad, kroz vekove, sve do ledenog doba. Jer ova prašuma je živela čak i u ledenom dobu.

Preobuli smo se, sada treba gaziti kroz reku. Voda divlja, hladna, huči, nosi sve, ali mene kao da mazi oko zglobova. Kao žena puna strasti kada te zagrli. Uživam, prepuštam se. Dolazimo do mesta gde su debla i stene zakrčili dalji prolaz, ali uočavamo šupljinu u koju se spuštamo kao u trap. Stene su klizave, debla trula... samo velika želja te može naterati da radiš ovo sebi...

Poslednji sam u koloni. Zašli smo među nekakvo crveno kamenje, klizavo kao led. Spuštam se niz stenu okrenut leđima i, po običaju, gledam okolo. Noga mi se oklizne, osećam da gubim oslonac, nije visoko i plitka je voda, znam da se neću povrediti ako padnem. Ali padam... kao da lebdim.

Sve traje par sekundi, a meni se čini kao da traje pola sata, pola veka. Nešto snažno mi krene iz stomaka, probija se po svim stranama, a onda udari u glavu, kao metak u čelo. Spušta se do vrata, do grla, hoće napolje...Ispuštam glas, krik, ali vodopad pored ga prigušuje. Skliznem u vodu i stojim priljubljen uz stenu. Zatvaram oči. Opet je delić sekunde - pola veka. I znam... pukao je krik, primalni krik, izašao je iz mene. Rasuo se po ovoj prašumi...

Kao da mi se malko vrti u glavi. Imam osećaj, kladio bih se, da je Zemlja kašnjucnula i mali, malešni tren stala, pa opet nastavila svoju rotaciju.

Ipak, nešto nedostaje. Kao da je samo deo izišao iz mene. Moram doći opet, na duže, moram doći po još, da osetim više, da vrisnem jače....

Pre izlaska iz prašume pravimo dužu pauzu. Malo sam sam se umorio. Čim smo seli počinje kiša, priroda opominje. Uskoro će noć. Ustajemo i krećemo, a kiša staje.

Ne ide mi se odavde. Ali znam da ću brzo doći ponovo.

Reka Sutjeska

Izlazimo iz Perućice na mestu gde se rečica uliva u reku Sutjesku. Moramo preći Sutjesku, da bismo došli do civilizacije. Nema drugog načina. Ladno, jebiga, a gola mi leđa, opet nisam probušio rupu na kaišu, pa ne drži kako treba.

Temepratura je svega desetak stepeni, a mi mokri, ceo dan smo u vodi. Počinje bitka na Sutjesci. Hrabro gazimo vodu, brza je, duboka do kolena. Kako sam prešao, huk vode zameni zvuk kola, onda ugledam asfalt, civilizacija!

Okrenem se da je još jednom pogledam. Ne postoje Havaji, ni Maldivi, koji ovo mogu da zamene. Ovo je moj raj, divlji raj. Perućica zelena, lepa, ostavljam je za sada, ali uskoro se opet gledamo.

Kod Nade nas čeka čaj, kafa, rakija... Rakija, rakija, rakija. I spavanje.

Zelengora

Ustajanje. Rakija. Bole me mišići nogu od gaženja nizbrdo, u stvari, neke mišiće kao da više nemam, ne osećam ih, a neki novi me bole. Kao da mi ih je neko zamenio juče u prašumi.

Idemo na laganu šetnju na Zelengoru, Uglješin vrh 1859 mnv. Moći ću da vidim Perućicu odozgo. Dan je prelep, beremo pečurke, jedemo borovnice. Na vrhu puca pogled na okolne planine.

Prelepi Balkan. Gledamo Maglić, najviši vrh BiH. Igra se sa maglom, proviri, pa se sakrije, pa nestane. Nalazim led na vrhu i viski u rancu mog druga Peđe. Ne sumnjam u Peđin ukus, on je svetski putnik, avanturista, Odisej koji plovi južnim morima. Ispunjavam sebi želju koju nosim u mislima još od Bobotovog kuka, da popijem viski s ledom na skoro 2.000 metara visine.

Zadovoljavam Kelta u sebi, Balkanca ću večeras ošamutiti rakijom...

Šetamo prelepim grebenom. Koliko lepote, prostranstva, pozitivne energije.

Odlazimo. Pozdravljamo se s našim domaćinima. Odavno nisam ovako negde primljen, s ovoliko topline i ljubavi.

Kocka

Dolazim u svoju kockastu kuću. Otključavam kockasta vrata, sedam za kockasti sto, na kockastu stolicu, gledam kroz kockasti prozor, na kockastu ulicu...

Tužan sam. Nedostaje mi moj čopor. Nedostaje mi Perućica. Ćutim. Voda kaplje sa česme. Kap po kap, po kap, po kap... Onda mi sine. Ustajem, odvrćem česmu, sipam vodu u čašu. Ako se reka Perućica uliva u reku Sutjesku, Sutjeska u Drinu, Drina u Savu, a ja pijem vodu iz reke Save, znači da je makar jedan nanolitar, jedan atom kapi vode iz Perućice stigao do mene. I kada ja ne mogu do Perućice, ona će doći do mene. Ljubav je dvosmerna ulica. Zatvaram još jedan krug. Ova putovanja su toliko nestvarna. Ponekad mi se čini kao da sanjam.

Probudi me.

Poljubi me

❤

Milan Kuga - Blogotres

Dedicated to Željko Malnar