Sa osmehom kroz život

Priče-portreti iz Bezistana

Bujica realnih i nerealnih ideja, koja je potekla sa izvora oktobarskih promena 2000. godine, iznedrila je ideju o oplemenjavanju naše bele metropole manifestacijama na kojima će se predstavljati nešto sasvim originalno, a što inače svaki narod na kugli zemaljskoj poseduje – ručni radovi iliti rukotvorine.

Plan je delovao savršeno. Biće to atrakcija za strane turiste, koji će diljem Evrope preneti glas o veštim srpskim rukama, a za nas će to predstavljati još jedan korak bliže skutima Stare dame. Biće oplemenjen jedan davno zaboravljeni kutak Beograda, rukotvorcima pružena prilika da nešto zarade, sve to nikoga ama baš ništa ne košta (osim rukotvorce), pa nije bilo teško zaključiti da će persona koja je sve ovo osmislila vrlo brzo u svom fahu avanzovati.

Sve to pod patronatom određene organizacije bi ozvaničeno, redovno i po propisu se prijavi nadležnoj službi policije (da ne ispadne posle neprijavljeni skup građana koji može prouzrokovati remećenje javnog reda i mira), za održavanje manifestacije bi izabran terazijski Bezistan i u početku zaista bi...SVETLOST.

Svetlost koja je za jedno kratko vreme, kao što često biva u našoj metropoli, obasjala umorna lica i živote veštih rukotvoraca na ovoj sceni na otvorenom...

Cveće koje ne mrzne

Na početku reda tezga na kojoj su izložene slike od cveća, ikone i poneki poslužavnik. Sve izrađeno precizno, čisto, pedantno, tehnički savršeno. Pripada gospodinu koji je tu svakog vikenda, kao i praznicima, uvek odeven besprekorno, elegantno i čisto, primereno svojim godinama. Na koščatom i nekada lepom muškom licu prvo uočite elegantne naočare sa tankim okvirom, koje ne mogu sakriti smiren i blagonaklon pogled, pun životnog iskustva, ali i neke sete. Na glavi uvek engleski kačket, usklađen sa bojom mantila i, naravno, štofane pantalone.

Nisam morao ni da ga pitam, odmah sam znao da je mašinski inženjer u penziji. Ko bi drugi mogao tako precizno da izrađuje ova mala umetnička dela. Radeći svoj posao za jedno naše čuveno građevinsko preduzeće proputovao je pola sveta, ali mu je od svega najomiljeniji petogodišnji boravak u Indiji, zbog njihovog, kako reče – duha, filozofije i kulture.

„Moram da radim nešto, ne mogu besposlen da sedim kod kuće“, ne bi nikada priznao da stoji svakoga dana u Bezistanu, pa i na minusu, zbog male penzije. Posebno su me zainteresovali ramovi u koje su stavljene slike, pa upitah da li me može upoznati sa majstorom koji ih izrađuje. Bio je voljan, ali će se ispostaviti da je to nemoguće, jer je gospodin koji ih pravi lošeg zdravlja, pa ne bi mogao sve da postigne. „Šteta“, rekao sam, šteta što ostadoh bez lepih ramova, a i bila je prilika da se nenametljivo nekome pomogne.

Istina koju ne želim

Upoznali smo se na Sajmu umetnosti, čini mi se 1997. godine. Oduvek su me oduševljavali njegovi pejzaži rađeni tehnikom ulja na platnu. Đorđe (pravo ime Gergo), uvek miran i tih, sa ponekom duhovitom opaskom, mršav, skoro da ne gasi cigaretu, što mu nekako pristaje, po ponašanju totalna suprotnost supruzi Mari, koja mu je menadžer i prodavac slika, temperamentna i govorljiva žena. Zaista su idealan spoj. Povremeno smo sarađivali, retko se viđali, ali je između nas postojala neka povezanost.

Jednom, neću to nikada zaboraviti, uđem u njegov atelje i zastanem na vratima. Đorđe radi, sav se uneo u platno, a pored njega, na starom stolu, svira prastari gramofon, onaj sa „trubom“. Sa debele gramofonske ploče po prostoriji širi se arija iz „Toske“. Napokon me Đorđe primeti.

- Toska samo na ovaj način može da zvuči kako treba.

Nisam ga video nekoliko godina, pa sam se iskreno obradovao ponovnom susretu u Bezistanu:

- Ama, čoveče, jesi li to ti?! - iskreno smo se obradovali tom viđenju. Đorđe neformalan kao i uvek, a Mari sam morao da uputim kompliment, toliko je elegantno bila odevena da sam se zapitao da nisam pogrešio manifestaciju.

Sutradan nam Pjer, slikar, donese neprijatnu vest – Đorđe Velkov je doživeo moždani udar.

- Pa kako kad je bio mršav – bio sam iskreno zapanjen i pogođen. Želeo sam da to ne bude istina.

Sin Ljuba

Za njega je čini mi se dovoljno toliko i reći. Kad god izdaleka ugledam njegov klimavi hod, a kad se približi neverovatno dobroćudne oči, padne mi na pamet rečenica velikog Fjodora: „Velika je razlika između siromaštva i bede“. On kao i da jeste neko oličenje srpskog Raskoljnikova, s tim što sam siguran da ne poseduje u podsvesti onu kariku koja se isto tako blagom Rođi prekinula kada je počinio zločin.

Ljuba sa toliko prirodnosti i jednostavnosti priča o životu sa svojim ocem penzionerom. Zajedno provode samo zimu, jer tamo gde je preko leta nema ni vode ni struje.

- Ali bar nije hladno, a i ne želim da smetam ocu preko cele godine – objašnjava Ljuba.

Očigledno je da on ocu ni leti ne bi smetao, jer zajedno prave predivne korpe i ćupove od šišarki, ali eto, čim grane proleće Ljuba beži u svoj „letnjikovac“.

Priča mi kako su on i matori, posle jednog ledenog dana u Bezistanu (sećam se i ja da je bilo minus 15), tako slatko pojeli praseću plećku koju su kupili usput, uz onaj „znaš, Miloše, šuplji slani sir“, koji je otac već bio pripremio. Posle su trgnuli po pivce, pa je Ljuba odmah posle gozbe legao pored smederevca i zaspao. Pričao mi je o tome kao o jednom od najlepših ugođaja u životu (što nije daleko od istine), a ja sam samo uzdahuo:

- Uh, smederevac – a činilo mi se da mogu da čujem pucketanje drveta u peći i vidim mali odsjaj vatre na plafonu, kada je otac ugasio svetlo i pokrio svog sina, mnogo je tog dana bilo hladno...

Miloš - Blogotres

Nastaviće se...