Blogomudraci

Strah od neuspeha

Kako se nositi sa životnim problemima

Ovih dana svi pričaju o punom Mesecu u Ribama, kriveći ga za sve i svašta, uglavnom za ono što nam ne ide od ruke ili nam ne pogoduje. Kažu treba se strpeti, jer posle njega dolazi boljitak, tako otprilike za nekih desetak dana,dok se ti uticaji raščiste. Ali...uvek ima neko ali...onda tamo neka planeta ulazi u neki korner, pa će opet biti povuci-potegni. Neće ni na nebu situacija bar malo da se sredi, a kamoli u našim zemaljskim loptama, tj. glavama.

Sedim i iščitavam, tražim odgovor ovoj letargičnosti koja me uhvatila. Pravdam se planetama, nadnaravnim, onozemnim, lakše mi je tako. A šta ako sebi priznam da mi nije Mesec u Ribama kriv, niti planete, već da sam jedini pravi krivac zapravo - ja!

Umorna sam i uplašena, zbog čega postajem lenja. Šta da uradim da se pokrenem? Kako da samu sebe „opravim“, kako da se zadržim dalje od melanholije i depresije? Ovom nepopularnom duetu utrla sam put svojom lenjošću, do koje sam došla tako što sam bila umorna i uplašena.

Zapravo, prvo je moj um počeo da mi spočitava kako nisam dovoljno dobra i jaka, kako ne umem nešto da uradim, pa da sam premorena, zbog čega je najbolje da legnem i spavam, po mogućstvu da prespavam ovaj život.

Lenjost se tu dobro ugnezdila, njoj ne manjka inspiracija. Na primer, gledanje serija u besomučnom nizu (tzv. bindžovanje). Kad bolje razmislim, serije su i uzele primat nad filmom jednim delom zbog mogućnosti da u dužem periodu (od par sati) odložimo život.

I dok tako zurim u TV ekran ili u neku zamišljenu tačku na plafonu, vrteći film o svom životu i pitajući se: gde sam pogrešila, da li sam mogla bolje, zašto baš ovo ili ono,...dok se tako vrtim polumrtva, život ide, teče, ne čeka me.

Kako se osloboditi ovih napasti i krenuti u korak sa životom ili bar trčkarati za njim u prvo vreme, da ne budemo previše pretenciozni? Pokušala sam sa raznim tehnikama, učenjima domaćim i stranim, religijama zvaničnim i poluzvaničnim, tako sam došla i do zvezda... I sve je to OK, ako vam prija i donosi boljitak, ali šta kad to više ne radi, ne funkcioniše,kao što je slučaj kod mene...

Ne odustajem ni od popularnih psihoterapeuta, uvek može da se nauči još nešto. Čitam, gledam, ne ide, jednostavno se ne prima. U svemu tome, zapitah se šta su radili moji ženski preci, moje babe i prababe, moja majka. Kako su one izgurale život, u mnogo gorim i surovijim uslovima? Sigurno nisu patile ni od jedne od ovih ludosti od kojih ja patim! Ili jesu ali ja za to ne znam!? Da se manem baba i prababa, šta ja da uradim?

Bezvoljno se vučem. Najbolje je da legnem. Ili da pojedem sladoled, da to je najbolje, da nabacim još neki kilogram.

A šta ako zapravo samo sebi priznam da sam uplašena, umorna i lenja. Već drugi put mi prolazi kroz glavu ova misao. Prvo mi je palo napamet da prestanem da se prepirem sama sa sobom. Izlaženje na kraj sa sopstvenim umom isto je kao izlaženje na kraj sa malim detetom.

Uzrok mog straha i umora i lenjosti je zapravo STRES, izazvan promenom nekih životnih okolnosti. Počela sam nešto novo, na svu sreću ne sama, nalazim se na nepoznatom terenu i moj um me ubi sa nećeš znati, nećeš umeti, ma samo kmeči, kao beba. Vezuje mi ruke i noge, hvata me panika, bespotrebna!

Znači, da bih pomogla samoj sebi, pre nego što postanem statistička brojka u medicini, potrebno je da otkrijem uzrok. Kod većine ljudi je okidač za stres strah od nepoznatog, novog ili promena postojećeg stanja.

Kada otkrijete uzrok pola posla ste odradili. Bilo da nameravate da sami sebe "opravite", kao što sam ja rešila, ili želite stručnu pomoć, jedino vi možete reći šta vam je.

Znači, strah od neuspeha, to mi je dijagnoza. I, šta sad da radim?

Setila sam se zašto sam započela novi posao. Želja za slobodom, za mogućnošću da samu sebe organizujem, da ne zavisim od sistematizacija, izmotancija i zezancija. Da mogu da radim ono što volim na profesionalan način, a ne po diktatu. Ako se selite, menjate školu, posao, ljubav, šta god, samo se setite zašto ste krenuli u taj poduhvat. Zašto je bitno da se setim razloga zbog kojih sam nešto započela? Zato što sad radim ono što želim, a pod stresom sam, nekako sam ispustila iz vida razlog za promenu. Razlog je ono što će me ponovo pokrenuti.

Družite se. Ljudi su socijalna bića, nikakve serije, društvene mreže, rijalitiji, jutjuberi vam neće pomoći kad upadnete u letargiju. Ali kafa kod komšnice hoće, čak iako sa nekim pročavrljate u autobusu dok se klackate do posla može da pomogne. Razgovarajte sa ljudima koji su prošli kroz ono što vi sad prolazite. Kada shvatite da su se i drugi izvukli, našli način, da niste jedini na svetu koji ima taj problem, biće lakše. Pričajte sa prijateljima, kolegama, porodicom, decom, samo pričajte.

Brinite o sebi, utešite sami sebe. Da biste podneli promenu morate da brinete o sebi samima, i to sa puno ljubavi. Ja to i radim. Gledam serije, brinem o sebi tako što se opuštam, pa eto opet sam neraspoložena i lenja. Jednostavno, preterala sam, a sve što je preterano nije dobro za čoveka, pa bile to i serije, a kamoli alkohol ili hrana. Znači, uživajte u onome što volite, ali ako se uživanje pretoči u sate i sate, prekidajte, samo prelazite u lenjost.

Ne biti prestrog prema sebi, ne osuđivati samog sebe. Ovo je najbitnija, ali za mene i najteža stvar. Normalno je da se osećam nervozno, čak i kad su u pitanju promene na bolje, normalno je da ne umem sve i odmah. Ali samim tim što sam imala hrabrosti da se upustim u promenu, dokazala sam samoj sebi da nisam pasivna. Čak i kada je u pitanju neka promena koju niste sami izazvali, sama spoznaja i vaša želja za rešavanjem situacije govori o vašoj hrabrosti.

I da, danas sam lenja, zato ću MISLITI NA KRATKO i primeniću svoju nasilnu metodu. Prošetaću se sa drugaricom, za početak. Bez obzira što me mrzi da ustanem, prvo ću sebe naterati da obujem patike, razmišljaću samo o obuvanju patika, kad završim sa pertlanjem razmišljam samo o zakjučavanju vrata, onda da stignem do kraja ulice, i tu je već ona - čeka me. Život je počeo da mi se približava, posle razgovora, kafe, šetnje, imam snage da sednem za ovaj računar i da podelim svoju muku i način kako je rešavam sa vama.

Niste sami u svom problemu, ima nas na hiljade. Ako imate i vi neki svoj metod, pišite mi na: pisite_nam@blogotres.rs, možda pomognemo jedni drugima.

Marina - Blogotres

Postoji samo jedna stvar koja ostvarenje sna čini nemogućim, a to je strah od neuspeha. (Paulo Koeljo)
Poraz nije najgori od svih neuspeha. Ne pokušati nešto je istinski neuspeh. (Džodž Edvard Vudberi)
Promašio sam više od 9000 šuteva na koš u svojoj karijeri. Izgubio sam skoro 300 utakmica, 26 puta propustio sam šansu da ostvarim odlučujući poen koji bi moj tim odveo ka pobedi. U svom životu iznova i iznova sam doživljavao neuspeh i upravo zbog toga sam uspeo. (Majkl Džordan)