Sa osmehom kroz život

Sva beogradska vremena

Marjan je tih šezdesetih, kojih se ja kao klinac sećam, živeo sa majkom Katarinom u prizemlju vile u Moravskoj. U njihov stan, nekadašnji salonac, ulazilo se pravo sa gvozdene kapije, preko širokog polukružnog stepeništa. Kao da gledam sada, kapiju su držala dva betonska stuba, a desni je krasila pozamašna pukotina koju je napravio stari "Lejland" na liniji 24, dok je brundajući savijao u lakat iz Internacionalnih brigada u našu Moravsku i presekavši Hadži-Melentijevu odahnuo na poslednjoj stanici, kod parkića.

Naš stan je bio u suterenu. Dobio ga je moj deda Miloš, siromašni beogradski odžačar sa mnogočlanom porodicom, od nove države na korišćenje. Pretpostavljam da su Marjan i Kaja na isti način postali naše komšije. Na spratu je sa svojom sestrom živela gospođa Vera, koju smo iz poštovanja zvali "Gazdarica". Sprat je bio zabranjena zona.Gospođa Vera nas nije baš prihvatila, iako joj je moja baka Vida uporno, za Uskrs, Božić i Svetog Nikolu redovno nosila kolače i još ponešto, što smo imali. Tu vrstu neprihvatanja sam shvatio tek kasnije, čitajući Selenićeve romane.

Mi klinci smo našli druge zanimacije, pa smo dosađivali Marjanu i baka Kaji, pentrajući se uz betonsko stepenište do njihovog stana. Njima to nije smetalo. Bio nam je zanimljiv i pomalo strašan njegov žuti bokser, koga smo zadirkivali dok nas je Maša držao u krilu i delio čokoladice za koje sigurno znam da se nisu mogle kupiti u "Granapu" u Braničevskoj... Voleli smo i Marjana i čokoladice... Znao je da nestane na mesec, dva, pa se onda onako lep i korpulentan ponovo pojavi, sa čokoladicama, osmehom na licu i nekom novom zgodnom curom koja se po stanu mrtva 'ladna šetkala u nekoj od njegovih belih košulja. A mi je gledali ispod oka, umrljanih usana, nosa i brade...

Dok ga ne bi bilo, baka Kaja je dole kod nas često ćućorila sa mojom baka Vidom, sa rukom preko usana i ponekom suzom u očima. Čuo sam mog dobrog ujaka Velimira, Mašinog drugara, kako u priči sa društvom iz kraja pominje Pariz i Francusku. Posle jednog od tih povrataka Maša se neobično dugo zadržao u Beogradu. Povremeno bi vikendom odlazio u "Mažestik" i vraćao se pred jutro.

U jednom od tih mirnih neimarskih praskozorja ispred naše kapije odjeknuli su pucnji... Posle njih čuo sam najpre vrata, pa škripu kapije...Marjan je umro na ujakovim rukama, a sahranjen na Centralnom groblju u Beogradu. Ko god je došao na Mašinu sahranu u jednoj od cvećara mogao je da uzme šta god hoće-besplatno, od cveta do luksuznog venca, a da niko nije znao ko to plaća. Nije nas ni zanimalo.

Pričalo se posle da je Maša posle "pariskog" staža u "Maži" povremeno zavodio red, ako je to bilo potrebno, a sitnoj duši koja mu je tog jutra oduzela život zabranio je prethodne večeri da uđe u klub, jer je već sa vrata počeo da uznemirava goste. Navodno je toga dana izašao iz CZ-a i znao Mašu od ranije.

Sačekala je ta fleka od čoveka našeg Mašu, sakrivši se iza bandere preko puta naše kapije... Majka Kaja je umrla od tuge posle nekoliko meseci.

Posle ko zna koliko godina, skoro da nema dana a da ne otplovim u to vreme-srećno, nesrećno - ko zna... Sva su vremena ista, veli jedan moj prijatelj, samo zavisi kako se ko snađe. Ja ne znam kakva su bila, ali mi je u ustima još uvek ukus vrućeg bureka iz Borisove pekare, a u nozdrvama prijatan miris vlage iz suterena zimi, pomešan sa toplinom robusne kaljeve peći. Suterene većina ne voli, a kaljeve peći se bacaju kao otpad. Nema ni "Sokolca", ni "Čuburske lipe", ostala ja "Stara Srbija", da sa brizlama i ražnjićima odoleva naletu zdrave hrane, a i Kalenić pijac je, sva sreća, još uvek na svom mestu...

Miloš