pisite_nam@blogotres.rs

Ljudi oko nas

Svako ima nekog svog

Ja imam nju. Moju čupavu…

U početku me je nerviralo što je uvek pored mene. Krenem na rođendan “neka Jasmina ide s tobom”, kod drugarice - opet isto.

A zapravo, od trenutka kad se rodila nisam mogla bez nje. I ime sam joj ja dala, roditelji se umalo ne posvađaše s kumovima. Kažu da sam sedela pored kreveca na maloj stoličici i nisam dala nikome da priđe bebi. Ja se toga ne sećam, ali znam da i danas kao da sedim pored nje i čuvam je. A i ona mene.

sestra_1.jpg

Kad se samo setim koliko nam je detinjstvo bilo lepo. Oblačile smo mamine haljine i cipele na štiklu i pile šampanjac (čitaj vodu) iz kristalnih čaša i jele kavijar (čitaj ratluk). Bilo je i onih ludih igara, poput ćorave bake, kad je pala i udarila glavom u ručku od vrata ormara. Jedan od ožiljaka nas seća na to.

Ceo život smo nerazdvojne, slušamo istu muziku, volimo ista mesta, slične ljude.. malo je toga u čemu se ne slažemo. Možda jedino što je malo ozbiljnija od mene, iako je mlađa. “Gde ćeš, stani”, više puta je umela da umiri moju nemirnu prirodu.

Za mene je to bio onaj osećaj kad znate da vas neko čuva i voli bezuslovno.

sestra_2.jpg

Ona mi je oslonac, srodna duša, neko za koga bih uradila sve na ovom svetu. Možda bi neko pomislio da smo previse vezane, ja ne mislim tako. Ustvari, šta i da jesmo? Jer, poželela bih svakom da ima nekog baš takvog svog. Nekog ko ga teši, leči, čini srećnim, sigurnim. Ne stvarno, njena blizina i dodir su me bukvalno izlečili u jednom teškom trenutku.

To je ona meni. Sestra. Deo mene. Zauvek!

bg.jpg

Svako ima nekog svog. Ja imam nju...

Pročitajte još