Sa osmehom kroz život

Svekrve, snahe, zetovi, svastike i ostala svojta

Jedna od posebnosti srpskog jezika su i brojni i veoma živopisni nazivi za rodbinske odnose. Malo koji narod se može pohvaliti tolikim izrazima koji se koriste da bi se precizno označilo mesto svakog člana u jednoj familiji. To nam pokazuje koliko je oduvek porodica važna u našem narodu i koliki se značaj pridavao porodičnom životu i familijarnim odnosima, ali i da su članovi familije provodili mnogo vremena zajedno, u istom domaćinstvu, pa odatle i potreba da jedni druge oslove na drugi način osim imenom. Činjenica da danas sve manje koristimo ove rodbinske nazive, a mnogi i ne znaju koju vezu označavaju, pokazuje nam i da smo se udaljili od familije i sve više i sve češće koristimo jedinstveni termin - rođaci.

Za razliku od toga, upotreba konkretnog naziva za jednu rodbinsku vezu podrazumevaće mnogo više, jer su određena značenja skrivena u samom obliku, zvučanju i poreklu reči. Ako se tome pridoda i konkretna osoba koju mi imamo pred očima kada čujemo tetka, stric, bratanac, shvatićete da su to reči jedinstvenog značaja, koje mi bojimo svojim najdubljim osćanjima. Hajde da vidimo koliko se naše individualno slaže sa kolektivnim kada je u pitanju emotivni pristup ovim rečima.

Da počnemo baš od strica, strikana, čiče, čike, ćića, kako se sve može nazvati tatin brat u srpskom govornom području. Nalazim podatak da potiče od indoevropskog korena sa značenjem drugi otac i zaista ne treba tragati za drugim tumačenjem za ovu divnu reč kojom označavamo očevog brata. Strina je njegova žena, a njihova deca su nam braća i sestre od strica. Ovde jezik jasno pokazuje potrebu da proširimo krug najbližih srodnika, da se okružimo braćom i sestrama, koji su uvek naša najveća podrška i potpora, jer uz stričeviće (braća i sestre od strica), imamo i braću sestre od tetke i ujaka. Mi smo našem stricu bratanci i bratanice ili još lepše i prisnije - sinovci i sinovice.

Jedva dočekah da spomenem tetku, jedinstveno biće u životu svakog deteta, a kasnije i odraslih ljudi, ili kako kaže Duško Radović: Mame, rađajte deci sestre, jer sestre postaju tetke, a tetka je najlepši dar svakog detinjstva. Ja bih dodala života - generalno! Radost koliko za tetku, toliko i za njene nećake, odnosno decu njenog brata ili sestre. Ako je tetka mamina sestra - mi smo njoj sestrići (sestrić i sestričina), a ako je tatina onda bratići (bratanac i bratanica/bratičina).

Primetite samo, tetka je jedina koja se isto zove i sa mamine i sa tatine strane, zna i srpski jezik da je ona posebna, jedina i jedinstvena.

Maminom bratu, našem ujaku, mi smo takođe nećaci ili sestrići.

Porodični odnosi se u našem narodu neguju i familije najčeše održavaju veze, pa se ukazuje potreba da se uvedu reči poput: baba tetka, baba ujna, deda stric, deda ujak,...

Kada se napusti prva porodica i reši da osnuje sopstvena, stvari krenu da se komplikuju! Kako u životu, tako i u jeziku, pa dobijamo ceo niz naziva koji nisu ni blizu ovako topli i nežni kao ovi što potiču iz primarne porodice. Najpoznatiji i najspominjaniji par su snaha (snaja) i svekrva. Prva vodi poreklo od indoevropskog korena kome se pripisuje značenje vezivati, vezati, spojiti, što se lako dovodi u vezu sa spajanjem sa mužem i ulaskom u novu zajednicu bračnom vezom. Svekrva može biti veoma dobra i brižna osoba, ali čim neka reč u svom sastavu ima krv, mozak se odmah stavlja u pripravnost i loš prizvuk je neminovan, pogledajte samo u odnosu na izraze: zakrviti, pokrviti se i slično. Manje verovatno i suviše moderno zvuči tumačenje porekla ove reči od za sve kriva. U svakom slučaju, kao da su oduvek svekrve pravile probleme, a pade mi na pamet i da možda nisu drugi tako nazvali, nego da su one nekom samoironijom dale sebi tako težak naziv...

Malo manje problematično zvuči jetrva, deverova žena. Poreklo reči dovodi se opet u vezu sa jednim ljudskim organom - jetrom i izrazima koji se od davnina koriste da bi se slikovito objasnilo koliko nas neko muči i nervira - pojede mi jetru (džigericu). Znači, ne može biti dobro. Međutim, život to srećom najčešće demantuje, a i narodna poezija, na primer u pesmi Jetrvice adamsko koleno, kada sećajući se svog detinjstva bez majke Marka Kraljevića upravo strina odneguje, čak i dajući mu prednost nad svojim sinom.

Kao što nas Dioba Jakšića svojim dramskim zapletom i fascinantnim likom Anđelije podseća koliko jedna snaha može biti važna u odnosima između dva brata i značiti za mir u porodici. Možda su se promenili simboli moći i nadmoći, ali sve ostalo je isto, pa se vredi podsetiti.

Zaove imaju u korenu reči neko zlo, tu nema zbora, pa će biti da su im ime dale snahe. Zaova je muževljeva sestra, a narod njihovu zlobu najčešće pravda ogromnom ljubavlju prema bratu, jer nema veće ljubavi od sestrinske, kako kaže narodna poezija, kad smo već krenuli da je uzimamo za svedoka. Setite se samo pesme Najveća je žalost za bratom.

Rodbinski nazivi za žene su nekako gromoglasniji, koloritniji, mora se priznati, možda su slabiji pol, ali da su se izborile za svoje mesto u jeziku to je sigurno. Doduše, veći deo priče na njima uvek i počiva.

Nešto milozvučnija je svastika, koju etimološki tumačimo: svak, svojta, a ako uzmemo u obzir dalje značenje ove reči imamo i simbole za sreću i blagostanje. Ima logike, jer ona je ta koja prva sve saznaje o sestrinom izabraniku, koja prva ostvaruje kakav-takav kontakt sa pridošlicom u familiju - zetom, pa makar joj se i ne dopadao sestrin izbor prihvatiće ga zbog nje i tom zetu biti najbolji drug u celoj familiji. Svastikin muž je svojak ili svak - prisvajanje potpuno.

A zet? Ne zvuči baš kao naročito priznanje u poređenju sa ostalim članovima familije. Kratko, kao da je na večitom ispitu, pa tek treba da se vidi šta će ispasti od njega. Samo značenje reči je daleko pohvalnije, prema nekim tumačenjima - dati život.

Muževi sestara međusobno se zovu paše, pašenozi, šogori - tu se oseća neko zajedništvo, razumevanje, da ne kažem sapatništvo, više kao da odaju počast jedni drugima za sve što prolaze sa svojim ženama.

Ženin brat je šurak, a njegova zena šurnjaja.

Dug niz pomalo zastarelih naziva, kojih se vredi setiti, makar u šali, da razveselimo sledeće porodično okupljanje preslišavajući se rodbinskih veza. Biti prihvaćen u zajednicu, nema većeg ordena u našem narodu, a srpski jezik je našao savršenu reč da to i opiše - svojta!

Nikad ne zaboravite odakle ste i čiji ste - lakše ćete stići tamo gde ste krenuli.

Brana

Rodbinski nazivi za žene su nekako gromoglasniji, koloritniji, mora se priznati, možda su slabiji pol, ali da su se izborile za svoje mesto u jeziku to je sigurno. Doduše, veći deo priče na njima uvek i počiva.