pisite_nam@blogotres.rs

Preporučujemo/Vodimo vas

Svet u borbi za sopstveni opstanak

Pisali smo o MHE prethodnih dana, o pošasti koja je zadesila našu lepu zemlju, o bespotrebnim hidroelektranama, o tome kako su nam beskrupolozni ljudi preko njih ubacili ruku džep, i kao potrošačima električne energije i kao poreskim obveznicima ove zemlje. O MHE koje nam uništavaju prirodu, suprotno od onoga zbog čega se navodno grade. Kada se jednog dana izborimo sa njima, naši praunuci će morati da oporavljaju devastirana područja. Plaćaće danak našoj gluposti, naivnosti i gramzivosti investitora (ovo je poseban vid gramzivosti, neprostiv, to je krađa ne samo od nas sadašnjih, to je krađa od budućnosti).

U svom tom užasu, plus gledajući prokletu plastiku koja viri iz mog frižidera, koja stoji na mom stolu, kojom sam okružena gde god se okrenem, posmatrajući smeće koje se nemilice baca na sve strane, bežeći od svog tog ludila (ubeđena da smo mi na ovim prostorima najgora bića koja su hodala ovom planetom), sedam za televizor da pogledam neku lepu priču o prirodi, o nekim lepšim mestima.

delfini_spasiti.jpg

I dočekali su me DELFINI i Japan. O, šta bi loše moglo da proistekne iz ove kombinacije, savršena zemlja, najdivnije životinje, ali – ne! Pokazaće se da je užas mala reč za ono što sam videla… Osećaj strave koji me je obuzeo nakon gledanja filma je bezgraničan kao vasiona.

Japan na drugi način

Na planeti ne postoji ozloglašeniji lov od ovog. Jedan od najgorih primera beskrupoloznosti, bezosećajnosti, uništavanja živog sveta, sprovode ribari grada Taiđi u Japanu. Istrebljivanje delfina traje 6 meseci godišnje. Uništavanje nazivaju ribolovom, a ljude koji to rade - ribarima.

Delfini su inteligentna stvorenja. Masakr koji se vrši nad njima nije samo fizički bolan, oni prolaze i kroz neverovatnu psihičku patnju. O jezivom lovu se dugo nije ništa znalo, zvanični Japan je krio i od svog stanovništva šta se tačno dešava. Ekipa Nacionalne geografije je tajno snimila dokumentarni film, koji je pored dobijene nagrade Oskar, uspeo da pokrene milione ljudi širom sveta ne bi li zaštitili ovu vrstu.

Kroz priču nas vodi Richard Ric O Barry, bivši dreser delfina za seriju Fliper, čovek koji je započeo jezivu industriju korišćenja delfina u zabavnim parkovima.

Ribari ili masovne ubice?

“Ribari” (neću da vređam naše alase i ribare širom sveta), u malim selima poput Taiđija, odlaze na puteve migracije delfina. Raspoređuju svoje brodove, formiraju linije i čekaju. Kada se prvi delfini pojave, ubacuju dugačke cevi u vodu, u koje udaraju kako bi stvorili “zvučni zid”. Zvuk koji proizvode zbunjuje delfine, plaši ih, dezorijentiše, pa u panici pokušavaju da pobegnu. “Ribolovci” ih sateruju u plitke zalive, manevrišu brodovima, lupaju u cevi, guraju ih metar po metar, a kada ih uteraju u zaliv razvlače mrežu kako bi zatvorili izlaz i sprečili ih da pobegnu.

delfini_japan.jpg

Dreseri delfina izaberu par primeraka koje će istrenirati, pa potom prodati nekom od zabavnih parkova, a ostali... Iskreno, ne zna se čija je sudbina gora.

Delfini

“Ribolovci” obično povrede nekoliko zarobljenih delfina udarcima kopljem ili ubodima nožem, jer znaju da ova divna stvorenja nikada ne napuštaju povređene članove porodice. U toj plitkoj vodi, zarobljeni, prestravljeni, ranjeni, guraju se u panici, pokušavajući da odmaknu od obale ioslobode se iz mreže. I tako ceo dan, do noći u kojoj pevaju svoje tužne pesme i čekaju da svane jutro.

Jutro

Mi kažemo da je jutro pametnije od noći. Jutro u Taiđiju je samo nastavak užasa.

Mreže se zatežu, iznurene i prestravljene delfine sve jače guraju ka obali, tu ih ubadaju, seku noževima, kukama. Umiru u mukama, koprcajući se oko 6 minuta, dok ne iskrvare do smrti. Krikovi zamiru, sve je crveno. Ako neki od njih i uspe da pobegne, onako izbezumljenog dočekaće ga ajkule koje su namirisale krv. Pokolj je najbolji opis.

Živa na usta ulazi

Kada završe sa onim što nazivaju “ribolovom”, komadaju tela delfina i šalju ih u kasapnice. Ali tu nije kraj ovom besmislu… Poseban problem je što je meso delfina, koji su na vrhu lanca ishrane, ozbiljno zagađeno živom, kao i većina ribe koja dolazi iz tih krajeva.

Ne postoje ni reči ni slike koje mogu da opišu ovoliko uništavanje i pustoš. Film Uvala - The cove je objasnio ono što reči ne mogu.

pokolj_delfina.jpg

Jedan deo me je posebno zabrinuo. Na pitanje da li bi prestali da ubijaju delfine ako im društva za zaštitu prirode plate onoliko koliko inače zarađuju, odgovor je - ne, jer su delfini štetočine koje jedu ribu! Pitam se…šta bi ih sprečilo da tako ubijaju i ljude, samo ako zaključe da im nešto nisu po volji. Ono što mi se posebno urezalo u pamćenje posle filma, pored masakriranih delfina, jesu lica osoba koja ih ubijaju, njihovi pokreti, gestikulacija, njihova nesvesnost šta rade.

M.M.

Potražite film na Youtube https://www.youtube.com/watch?v=jSNNeu3ffzk

Kako možemo da pomognemo? Bojkot! Gde god vidite uništavanje - bojkotujte sve u vezi sa tim.

Ako budete u prilici da posetite neki delfinarijum – nemojte, jer delfin koji vas gleda naoko nasmejan, nagutan je lekovima zbog konstantnog stresa u kome se nalazi. Radi se o inteligentnim bićima, koja pate.

Ako vam je poslužena riba iz Japana, nemojte je jesti, puna je žive.

Ako vam ponude meso kita ili delfina, nemojte ga probati, nikako, to su vrste koje su pred istrebljenjem.

Obavezno pogledajte film.

To što nemamo more i nemamo delfine, ne znači da svi ne živimo na ovoj planeti. Sve što se dešava tamo nekom i tamo negde, pre ili kasnije ima posledice na sve stanovnike planete, pa i na nas.

Pročitajte još