Ljudi oko nas

Učionica jedne pesnikinje

Nedavno je osvanula jedna lepa vest, naravno prvo na Fejsbuku, pa tek potom u dnevnim novinama, o tome kako su đaci jedne beogradske gimnazije svojoj profesorki srpskog čestitali rođendan predivnim tekstom koji ju je dočekao na tabli. Pouzdano znamo da su joj pre neki dan jednako lepo čestitali i Dan žena. Mora biti da je ta profesorka jedna od onih koje se pamte čitav život, koje pored predmeta koji predaju uče decu i mnogim drugim vrednostima, iskreno ih vole i odgovorno brinu o njima.

Predstavljamo vam Kristinu Pavlović Rajić, profesorku srpske književnosti i jezika u Desetoj beogradskoj gimnaziji. S njom pričamo o deci i koliko je važno prepoznati njihove talente i pružiti im podršku u izborima, ali i o Kristininom pesničkom putu, kojim uspešno hoda već neko vreme. Reklo bi se da ona ima dve svoje družine - školsku i pesničku.

Kako uspevate u ovo informatičko doba da privolite decu čitanju?

Uvek je bilo onih koji su u većoj ili manjoj meri u ljubavi s knjigom. Bitno je da oni koji su pasionirani čitaoci u tome budu i dalje ohrabreni i podsticani, a oni drugi na njima prijemčiv način upućeni na knjigu. Mogu reći da je procenat čitalaca među gimnazijalcima izuzetno visok. Dogodi se ponekad da dvoje-troje ne stignu na vreme na pročitaju lektiru, ali im se omogući da poprave naknadno jedinicu, što ih motiviše da ipak delo pročitaju. Nekada iz ličnih ili porodičnih razloga ne budu sasvim u mogućnosti da se posvete pažljivom čitanju. Tada treba pokazati razumevanje i ponuditi im nešto duže vreme u kom će se uhvatiti u koštac sa štivom koje im je u programu. Čini mi se da učenike najviše motiviše ocena, jer za svako pročitano delo svako pojedinačno dobije ocenu. Imaju obavezu da vode i svoj dnevnik čitanja, što im bude veoma korisno i kasnije, prilikom pripreme prijemnih ispita za fakultete. Čitalačka navika je takođe jedan vid treninga. Dešavalo se da mi se zahvale bivši učenici što sam ih navikla na čitanje ili da mi ponosno kao maturanti pokažu poduži spisak pročitanih knjiga van školskog programa.

Vaši đaci učestvuju na recitatorskim takmičenjima, odlično pišu, a jednako su uspešni i na pozorišnim daskama. Koliko podrška i podstrek pomažu deci da se oslobode i pokažu svoje talente?

Bila sam gimnazijalka devedesetih, u jeku rata i inflacije, kada su se profesori, kao i svi ostali borili za goli opstanak. Međutim, moje učeničko vreme je bilo samo tada, neponovljivo. Nažalost, bili smo uskraćeni za brojne sekcije, konkurse, takmičenja, a to pre svega mladom čoveku znači podstrek u stvaranju za koje nekad ne možemo ni pretpostaviti koliko uspešno može biti. Tada sam sebi obećala da ću, bez obzira na to kakve prilike budu bile, jednog dana kada ja budem profesor, biti potpuno predana svom poslu i omogućiti mladima da se ostvaruju kroz sekcije, konkurse i takmičenja. U radu s učenicima to sam i ostvarila. Dobili smo Drugu republičku nagradu za srednjoškolski časopis „Pipeta i bireta“, nekoliko značajnih pozorišnih predstava nagrađeno je za glumu, režiju, scenografiju i pedagoški rad. Nagrade su dolazile i za književno stvaralaštvo, recitovanje, besedništvo, Književnu olimpijadu, srpski jezik… Nastavnik treba da ima profesionalnu i ljudsku odgovornost, ali ne sme izostati ni podrška društva i države kroz poštovanje prema njegovom radu. Sve je to uzajamni proces.

Da bi se sve to izvelo, mora postojati među decom duh zajedništva. Uglavnom čitamo o vršnjačkom nasilju, sukobima, povredama, a deca iz Desete gimnazije ne samo da se dobro slažu, nego izvode i izuzetne poduhvate. Koji je recept i kako ga preneti u druge škole?

Preduslov svega je ljubav, međusobno uvažavanje, blagonaklonost i zajedničko radovanje uspesima. Kada su učenici rasterećeni od toga da se nešto mora, onda je sve jednostavnije. Što su više sami učenici uključeni u proces rada, što im se više poveri, oni su uspešniji. U Desetoj gimnaziji ceo kolektiv veoma afirmativno utiče na učenike, tako da je zdrava atmosfera i međusobno poštovanje rada uz aplauz i pohvalu uobičajena i gotovo svakodnevna slika. Pored redovnih, često vrlo kreativnih časova, imamo brojne vannastavne aktivnosti, što učenike okuplja na najlepši način. Bave se znanjem kroz igru, združenost i neprestano samopotvrđivanje.

Imate maturante sada. Da li su uplašeni pred novim izborima koji im predstoje ili su zahvaljujući dobroj osnovi koju su stekli u prethodne četiri godine sigurni u sebe i spremni da stanu iza odluka koje će doneti?

Na važnost donošenja adekvatne odluke ih upućujem već od polovine treće godine. Mnogi su išli na profesionalnu orijentaciju, razgovarali smo i na odeljenjskim časovima. Uveliko se već pripremaju za odabrane fakultete. Verujem da će biti uspešni.

Na promociji vaše prve zbike pesama Razgrljen krug, održanoj u decembru prošle godine, učestvovali su i vaši đaci. Njihovi predivni glasovi i instrumentalno izvođenje upotpunili su atmosferu, ali najviše nas je dirnula njihova sreća što imaju priliku da budu deo ovog dešavanja. U kojoj meri su vam deca inspiracija?

Kao što sam već rekla, meni samoj su nedostajali podstrek i podrška u toku školovanja. U prethodnim generacijama su me đaci pitali da li pišem, govoreći da bi voleli da pročitaju nešto iz mog pera. Dogodilo se pre dve godine da su mi učenici kojima sam razredna poklonili pokazivač stranica s porukom: Ako smatraš da neka dobra knjiga još uvek nije napisana, napiši je. Tako su nekako čudesno uticali na moj pesnički javni osvanak. Dok sam ja ohrabrivala njih, to isto su i oni činili meni. Svojim talentom i umećem, čistotom duše učinili su mi književno veče potpunim kako sam samo mogla poželeti i zamisliti.

Kristina je uvek želela da ima svoju družinu, a sada osim đačke ima i pesničku, jer je veoma lepo prihvaćena u krugu kolega pesnika, zahvaljujući svom talentu i veoma zrelom pesničkom izrazu, iako objavljuje tek nepune dve godine. Svoj pedagoški dar Kristina koristi i u pesničkom krugu, jer sigurnost kojom zrači predstavlja podršku mnogim skromnim pesnicima, da se pokažu i prikažu javnosti, jer dela neće sama naći svoj put, ako nisu dovoljno hrabri oni koji ih stvaraju. Na poseban način, kao što oseća decu, tako oseća i stvaraoce, pa tačno zna da oceni šta kome leži i u kom stvaralaštvu treba da se oproba. Koliko se razlikuju, a u čemu su slične đačka i pesnička družina?

Otkad je sveta ljudi se udružuju prema interesovanjima. Umetnost traži publiku, ali i saradnike, učitelje, jer drugi će prema našem delu biti objektivniji. Zato je važno imati prijatelje u poetskoj družini radi oslonca i podstreka. Nema bitne razlike između đačke i pesničke družine. Slične su po umetničkom stremljenju i radosti u stvaranju. Oduvek sam priželjkivala neku svoju avangardnu grupu, smatrajući da je to vid ohrabrenja i podsticaja u stvaranju. Pre dve godine sam počela da upoznajem pesnike, najpre u brojnim Fejsbuk pesničkim grupama, a onda i u realnom svetu, na promocijama i manifestacijama. Pesničko jato čine raznovrsne ptice koje pevaju prema svom unutrašnjem nahođenju. Lepo je da se ljudi ostvaruju kroz poeziju. Umetnički naboj je snažna energija u čoveku koja mora da se ispolji. Ukoliko je umetnik ne iskaže na kreativan način, ukoliko je zatrpa, guši, ona mu se može osvetiti kroz nemire ili unutrašnju zapitanost o psihičkim stanjima u koja može da zapadne. Ja to zovem – dijagnoza: pesnik. Zato što je pozvan, umetnik ima obavezu da stvara! Autor je roditelj svojoj knjizi i stoga treba da je predstavi svetu. O ukusima se ne raspravlja, ali o vrednostima svakako. Zato je važno postojanje književne kritike koja će pred publiku iznositi najznačajnija, umetnički najvrednija ostvarenja. A sami autori će napredovati koliko su kadri. „Poeziju će svi pisati“, rekao je Miljković. I neka pišu! Nema ničeg lošeg u tome, naprotiv. Umetnost je spasenje i samospoznaja, kako za autore, tako i za recipijente. A svako „gađa onoliko daleko koliki mu je intelektualni domet“, rekao je Dučić.

Posebnu radost joj pričinjava njen hobi - baštovanstvo, pa se raduje ovim prolećnim danima i prilici da radi u bašti. Šta znači kontakt sa prirodom?

Na ovo pitanje odgovoriću najbolje izdvojenim stihovima moje pesme Ozbiljno neozbiljno.

Odavno ne kupujem novine i ne gledam tv programe.

Povratak prirodi (Ruso odzvanja u meni).

Da grlim jablanove vite ponosite (Crnjanski prkosi)

i milujem brda, gore zorom sunčevite.

Hajdučka je moja stopa (od neke sam Čučuk Stane)!

Odmetničkim tragom po mahovini hodim

da dušu svijem pod bagremom medoslatkim,

um umijem tišinom, zvonom i pričom pčelinjom

u svome vrtu (Volterom vapijem)!

Priroda i baštovanstvo su mi odušak, radost, a ujedno i briga o porodici koja će na trpezi imati organsku hranu mojom rukom proizvedenu. To je ujedno i prilika da okupim roditelje i svoju baku uz sebe. Dok se bavim baštovanstvom družimo se, kafenišemo u preostalim danima zajedništva.

Želimo Kristini puno snage kada bude ispraćala sadašnje maturante, puno sreće sa novom generacijom i puno uspeha sa novom zbirkom pesama, čiji se izlazak iz štampe očekuje uskoro. Do tada evo još jedne njene pesme, a više ćete naći na FB stranici Poetesa Kristina Pavlović Rajić i na sajtu Poezija suštine.

Blogotres tim

Bdenje
Slutiš li u svitanje
U treptajima dalekog bdenja
Zarudi praznina zagrljaja

U suton da, slutiš li,
Sveta dva iz damara
Propinju čežnju vekova
Za jedan dodir u magnovenju...