Blogomudraci

Valentin ili Trifun - pitanje je sad!

O ljubavi, zaljubljenosti i njihovim žrtvama

Slušam ovih dana različita mišljenja o proslavi (za neke) novouspostavljenog praznika – Dan zaljubljenih. Vidim suprotstavljene strane, za mene vrlo čudno, slažem se i sa jednima i sa drugima. Isprva sam mislila da su u toku rasprava izneseni vrlo dobri argumenti, pa da je to razlog zbog koga ne mogu da dokučim na koju bih stranu.

Odmah da se razumemo, ja nisam odrastala uz taj praznik, a bila sam zaljubljena non-stop, šetala sam se sa glavom u oblacima toliko puta da nekako osećam obavezu da se zahvalim tadašnjim beogradskim vozačima (izbegli su me svaki put). Dobijala sam ona velika crvena srca sa porukom “Volim te”, dobijala sam dugačka ljubavna pisma (da sad dobijem tepih SMS tačno bih nekog udavila), imala sam brdo slika na kojima se grlimo kao da je treći svetski rat evo baš počeo pa ko zna kad ćemo se videti – a viđali smo se naravno (kako drugačije) svaki dan.

Mislili smo (ja i koji god bio taj u koga sam tada bila zaljubljena), da smo jedinstveni, da nikad niko nije osetio to što mi osećamo, da je ceo svet naš i da od nas sve počinje (zvuči poznato, zar ne). I tu svoju ljubav smo pokazivali celom svetu, naravno na opšte zgražavanje odraslih (u čijoj sam ja sad zgražavajućoj koži).

I onda se pojavio taj Dan zaljubljenih. Super je to, ali moj nekadašnji dečko je imao ne/sreću, nije morao baš da bude uparađen taj jedan dan, ali morao je zbog nas da bude u ful fazonu (ili makar da se trudi) non-stop, pa kako bi me inače osvojio (njegova sreća se ogledala u vrednosti onoga oko čega mora da se potrudi). Da je današnji dečko – mogao bi da odglumi ludilo taj jedan dan i miran je, forma ispunjena, devojka osvojena, koliko muke za doći do nje toliko muke za otići od nje, očas posla (drugim rečima mnogo buke ni oko čega).

Devojke, kako vam se sviđa ovakav pogled na stvari? Meni se ne bi sviđalo ama baš nikako, ali to su moji argumenti PROTIV praznika.

Imam ja argumente I ZA. Prvo, zaljubljenost je odlika mladosti, ko sam ja da joj propisujem šta i kad treba da slavi, ko sam ja koja sam odrasla pre sto godina, da mlatim po ljudima koji tek treba da osvoje svet. Da nisam malo ljubormorna, što ovaj mladi svet voli i što je slobodan i neopterećen glupostima, što ih život još nije išamarao i pričvrstio tonama cementa za zemlju, da nisam ljubomorna što više ne letim, nego gazim, hodam, pužem. Otkud znam, možda i jesam…

E, to je moj argument ZA. Budite zaljubljeni i slavite do mile volje.

E, sad, Sveti Trifun! Iskreno, nisam za njega dugo ni znala da postoji, nego kad se pojavio ovaj Dan zaljubljenih, zvani Sveti Valentin, saznah i za Svetog Trifuna. On kao zaštitnik iskrene ljubavi, nešto mislim, namenjen je za nas malo starije.

Prošavši kroz ona silna zaljubljivanja, naučila sam da pravim razliku između zaljubljivanja i ljubavi. I odmah da vam kažem, od ljubavi nema ništa ako ne oblesavite (čitaj zaljubite se), zatim se dobro ispatite, onda malo odrastete i koješta naučite, pa onda kad naiđe ljubav prava nećete je zanemariti ni za šta na svetu.

Lepo ne mogu da se odlučim – slaviti ili ne slaviti – pitanje je sad, ne zbog dobrih argumenata koje iznose suprotstavljene strane, nego iz potpuno drugačijih razloga. Prvi je što je potpuno blesavo i šašavo da uopšte raspravljam o te dve“proslave”, uz sve ono što nam se dešava, od zagađenja prirode, okoline, do mentalnog zagađenja, do neprestane borbe za bolje sutra ili golu egzistenciju, stvarno mi je potpuno blesavo da trošim vreme i pamet na ovako trivijalno dvoumljenje. Zašto trivijalno (i tu smo sad na razlogu dva)? Zato što možete i treba da volite tokom cele godine, pa što ne i na taj dan.

Ono što treba da znate je da se ljubav oseća, da je slavlje vaš lični izbor, a da je moguće hodati 10.000 milja iznad zemlje samo kad ste zaljubljeni.

Moj savet vam je (već znamo da ih delim i kad ih niko ne traži), da napravite punjene urme ili ispecite bundevu, sipajte vino i nazdravite sa voljenom osobom.