Sa osmehom kroz život

Virtuelna kutija – album mojih mentalnih fotografija

Ne znam kako je vama, ali meni su oni trenuci iskrene, nepomućene sreće toliko retki, da se svaki put iskreno iznenadim i pomalo zbunim kada ih postanem svesna. Zapravo, toliko mi se retko dešavaju da mi je svaki urezan u pamćenje kao fotografija, sa sve mirisima i zvucima i pratećim pojavama.

Pošto prave fotografije nemam - nikad se ne setim da ih snimim ili, kad se i setim, ne želim da se mrdnem kako bi taj trenutak potrajao što duže - ovaj najnoviji zapisujem kao neku vrstu mentalne fotografije.

Subota je uveče, napolju je hladnjikavo i tmurno i umorna sam i nervozna posle celog dana izgubljenog na gluposti. Moj čovek (koji nikako ne voli kada ga tako zovem, kaže da mu zvučim ko Crnogorka) i moj sin uče Svet oko nas, predmet koji smo znali kao Priroda i društvo. Uče kalendar i godišnja doba. Iz nekog razloga, mali ne može da nauči mesece i godišnja doba. Da ne bih siktala i vikala, što inače stalno radim jer ne mogu da verujem da ne zna takve stvari, trpam slušalice u uši i puštam muziku na telefonu. Čuje se „Crystal“ Stivi Niks. U rukama mi je roman Danijela Vudrela, mog drugog najomiljenijeg pisca na celom svetu, o surovim, grubim Dolijima sa Ozarka.

I evo ga, taj trenutak kada sve nekako postane usporeno i kristalno jasno - gledam kako čovek koga sam toliko dugo čekala i onda prepoznala i izabrala i koga volim mnogo više nego što me nervira, beskrajno strpljivo objašnjava mom detetu kalendar.

I mog velikog-malog čoveka, moje sunce i mesec, koji se vrpolji, pogađa, napreže da se seti i gužva facu dok pokušava da iščeprka iz malog mozga kada je rođendan njegove mame, a kada je sajam knjiga i kada se jedu lubenice.

I šake mog para dok drži cigaretu i crta grafikon i blago mu dodiruje ruku da bi mu privukao pažnju. I glavica mog sina, sa ožiljkom koji je zaradio na rođenju zbog koga mi se i dan-danas kada ga vidim zgrči stomak u besu, kako se spušta ka tim istim šakama i onda sa punim poverenjem oslanja na njegovo rame dok zeva i ponavlja naučeno (bar mislim da ponavlja, ne čujem ga). A tu je i četvoronožno čudovište u vidu labradorikusa zajebantikusa koji spava na kauču pored, sa sve četiri uvis i debelim repom koji trupka u nekom svom ritmu.

I celu tu sliku okružuje samo promukli glas Stivi Niks i prepoznatljivi mirisi naše kuće u haosu, i osećaj ušuškanosti u propaloj fotelji na kojoj sedim, i toplota ćebeta koje je moja baka kupila za mene kada sam se rodila i treperenje svećica na stolu koje čudovište gasi mahanjem repa. I ja osećam kako mi srce raste ovoliko, ovoliko i jedva može da mi stane u grudi od silne ljubavi prema ova tri bića ispred mene i silne sreće što su oni moja porodica... I što makar na trenutak mogu da uživam u kafi i knjizi i muzici bez „mama, MAMA!!!!“ ili „oko, da te nešto pitam“ ili saplitanja o 40 kg teškog psa koji misli da je veličine mačke.

Klik!

Fotografija snimljena i smeštena u virtuelnu kutiju sa drugim dragim uspomenama, zvucima, mirisima i dodirima.

Ksenija

Da ne bih siktala i vikala, što inače stalno radim jer ne mogu da verujem da ne zna takve stvari, trpam slušalice u uši i puštam muziku na telefonu... I evo ga, taj trenutak kada sve nekako postane usporeno i kristalno jasno...