Sa osmehom kroz život

Zašto (skoro) uvek nosim crno?

Pitaju ljudi svašta, pa tako i to. Meni ne smeta, mada ja nikada ne bih pitala takve stvari jer smatram da svaki čovek zna šta mu odgovara i u čemu se dobro oseća.

Iskreno, ostalo mi iz mladosti. Svi smo tada slušali metal i gotik, visili na Akademiji i svi bili u crnom. Sećam se jedne večeri kad je nas nekoliko ostalo da spava kod drugarice u stanu, posle tuširanja i skidanja crnog kreona i senke, jedan drug me je začuđeno pitao „Šta ti je sa očima?“. To mi je bilo smešno jer smo se videli sto puta pre toga.

Dakle, crno se podrazumevalo. Ne zato što smo bili mračni, baš naprotiv, bili smo jedna vesela družina.

Danas još uvek biram crno. Ne namerno, probam ja i druge stvari, prođem deo gde su crvene, zelene, plave… pa nekako uvek završim kod crnih komada garderobe.

Često sam dobijala kritike zbog toga. Na primer, kad sam rodila ćerku patronažna sestra mi je rekla da ne nosim crne stvari jer me onda dete ne vidi dobro. Nije mi baš bilo jasno šta je htela da kaže, ali sam zaista tada po kući nosila majice i haljine svetlih boja. Za svaki slučaj.

Posle sam naravno nastavila u svom stilu, pa me je čak i moje dete jednom pitalo „Mama, kako ti u ormaru znaš šta ti je šta?“. Pa znam. Ali sam ipak onda, reagujući na njene reči, kupila nekoliko crvenih i ljubičastih, stavila u ormar, čisto radi kontrasta.

Da ne bude zabune, nosim ja i svetle boje, čak i haljine na cvetiće, ali to baš kad sam posebno raspoložena. Osećam se jednako dobro, ali sam svoja u crnom.

Nedavno mi je moja draga prijateljica poslala sliku sa natpisom „She always wears black, but she has the most colorful mind“. Kaže da je prvo na mene pomislila kad je to videla.

E, baš tako. Spolja jesam crna, ali su mi misli šarene.

Jelena Bajević