Sa osmehom kroz život

Tabla sa nazivom ulice

Prođoh neki dan Savamalom. Gledam bočne uličice između Karađorđeve i Gavrila Principa. Opet neki nazivi promenjeni - ajd' nema veze, navikli smo, ali me jedna promena posebno zaintrigira. Umesto jednog grada bivše SFRJ sada stoji ime čuvenog partizanskog komandanta i revolucionara iz Drugog rata. I sećanja navreše...

Moj deda Miloš - Miša je kao predratni beogradski odžačar "držao" Savamalu. Deda Miša je već odavno među anđelima, ali njegove priče ostale su u mom srcu. U šetnju smo uvek išli posebno doterani. On u šivenom odelu sa prslukom, stajalo mu je kao saliveno, a majka Nada se trudila da ni ja mnogo ne odudaram. Sramota da bilo kakav budem dok sedimo kod "Trande" i uživamo u vrućim ćevapima ili sladoledu kod "Pelivana". Deda je uvek nosio i nezaobilazni šešir, obavezno kupljen u "Begejevoj" prodavnici u Bulevaru. Da li zato što mu se savršeno uklapao sa odelom i brkovima ili zbog osmeha elegentnih bakica koji je pozdravljao blagim naklonom i podizanjem pomenutog šešira kada prođu mimo nas.

Kad smo kod tog osmeha… Setih se odgovora majka Nade kada sam je upitao kada je u detinjstvu bila najsrećnija.

- Pa... (tako je moja dobra mati, najstarija Mišina i Vidina ćerka, uvek započinjala rečenice), najsrećnija sam bila kada Miša, sav crn od gareži uveče dođe kući, a mi svo petoro dece okačimo se na njega i ogaravimo se. On se onako garav smeje, samo mu se zubi bele...

- A, je li, Nale - pitao sam je drugom prilikom - kada si se najviše uplašila kao dete? Jel kad su Švabe bombardovale Beograd?

- Nije, mada mi je od tada ostao strah od grmljavine i dan-danas, a nije ni kad smo trčali ka Lekinom brdu, držeći se za Vidinu suknju, da bi se sklonili od eksplozija... Najteže mi je bilo kada me Vida jednog jutra poslala u neki magacin po redovno mesečno sledovanje litre zejtina, u neku bakalnicu na Južnom bulevaru. Imala sam tada sedam ili osam godina i strpljivo čekala u redu za zejtin. Pošto sam dobila sledovanje, sva srećna izletim iz magacina držeći čvrsto flašu sa obe ruke, ali se sapletem na prag radnje, a boca mi izleti iz malenih ruku i razbije se o ivičnjak. Nikada neću zaboraviti taj strah, dok sam kroz suze gledala kako se ulje razliva po trotoaru... Kući živa ne smem, Vida će me ubiti. Osetih kako me neka ruka blago miluje po temenu, podignem glavu i ugledam nasmejano lice nemačkog vojnika. On me uze za ruku i pričajući nešto nerazumljivo, uvede u magacin. Uzeo je sa tezge novu litarsku flašu punu zejtina i dao mi je u ruke. Još pamtim njegov osmeh. Vidiš, sine, nisu ni svi vojnici loši. Sve su to samo obični ljudi, a rat je - rat.

Tražila je moja Nada kasnije to nasmejano lice među licima vojnika koji su postrojavani na ivicu velike rupe u dvorištu sadašnje škole "Vojislav Ilić" i surovo likvidirani rafalima nekih ostrašćenih i surovih ljudi kada je u naš grad došlo oslobođenje. Tražila ga, ne bi li mu nekako pomogla, ali eto, ostalo joj je samo u sećanju...

Da se vratim na deda Mišu.

Na mestu gde je danas zgrada Ekonomskog fakulteta, pričao je deda dok smo šetali, bio je mlin rođene braće iz čuvene bogataške porodice intelektualaca, koja je u Karađorđevoj ulici imala 99 prelepih zgrada.

- Zašto 99? - pitao sam.

- Pa - veli deda - da su imali stotinu morali bi po zakonu ondašnje Kraljevine da izdržavaju kompletan puk vojske.

Dobri i korisni zakoni, razmišljao sam kasnije, no uvek ima i načina da im se izmigolji. Deda Miša je mobilisan na samom početku Drugog rata i kao ratni zarobljenik, posle kapitulacije, završio na prinudnom radu u nekom selu u Nemačkoj. Nije se nikada žalio na taj period, samo je ponekad u šali pominjao da je Švabica, vlasnica imanja, htela da ga zadrži kod sebe, no deda je, jedva dočekavši kraj rata, na čuvenom nemačkom motorciklu marke "Cindap" dojezdio svojoj Vidi i deci u Beograd. Vratio se svom odžačarskom zanatu, a kao rejon primio Dedinje, po kome smo nas dvojica preduzimali lepe, duge šetnje. Voleo je da prođe pored kuće čuvenog komunističkog ideologa i političara ondašnje Jugoslavije koji je, po njegovim rečima, bio mnogo dobar čovek. Deda mu je održavao dimnjake i ostalo što uz to ide, a funkcioner umetnička duša mu je za mnogočlanu porodicu izdejstvovao stan u suterenu jedne vile na Neimaru. Deda je i dalje svoj posao revnosno obavljao, sa pomenutim funkcionerom ostao pravi prijatelj, čak su ponekad i partiju bilijara znali zajedno da odigraju.

Dedu je kopkala sudbina braće industrijalaca iz Savamale. Raspitao se tu i tamo i saznao šta se dogodilo. Kada je počeo rat, jedan od braće, po kome pomenuta ulica u Savamali danas nosi ime, odrekao se svog buržoaskog porekla i prihvatio nove ideale, te u ratu istakao kao komandant jedne partizanske armije, a kasnije postao veoma cenjen političar. Po klasičnom srpskom scenariju, drugi brat je ostao dosledan svojim starim idealima, zbog kojih je pretrpeo svakojake posledice. Deda ga je pronašao u malenoj sobi, u jednoj od onih čuvenih zgrada čiji je vlasnik nekada bio. Sobicu mu je nova vlast dodelila na korišćenje...

Naš život u Moravskoj tekao je nekako mirno i veselo, oplemenjen mirisom baba Vidinih hortenzija koje je svakodnevno negovala i zalivala. Među njima je, tog jednog mirnog neimarskog jutra i prestalo da kuca baba Vidino srce. Moj deda Miša ju je na rukama odneo do bolnice preko puta Karađorđevog parka, no spasa joj nije bilo. Imala je svega 57 godina...

Posle njene smrti deda se preselio u svoje rodno Novo Miloševo kod Kikinde, kupivši malu ali pravu banatsku kuću, u kojoj smo svi rado boravili i često ga posećivali. Dolazio je i on često u Beograd, što da bi nas posetio, što zbog lekarskih kontrola. Ja sam ga najčešće kolima vraćao u Miloševo i uz put slušao njegove priče. Posle nekoliko godina i tome je, kao i svemu, došao kraj, ali uspomene ostaju, ko zna da ih čuva i podstakne, ponekom šetnjom ili pogledom na tablu sa promenjenim nazivom ulice...

Miloš - Blogotres

Nije se nikada žalio na taj period, samo je ponekad u šali pominjao da je Švabica, vlasnica imanja, htela da ga zadrži kod sebe, no deda je, jedva dočekavši kraj rata, na čuvenom nemačkom motorciklu marke "Cindap" dojezdio svojoj Vidi i deci u Beograd. Vratio se svom odžačarskom zanatu, a kao rejon primio Dedinje, po kome smo nas dvojica preduzimali lepe, duge šetnje.