Tada, pre dosta godina, bio sam mladi, perspektivni biznismen. "Bekovo" odelo od trista maraka, "Salamander" zumbane cipele, direktorsko mesto, automobil, pozamašna plata, renta-karom u Dubrovnik, Beč ili gde već...i naravno, prilika za dogradnju i adaptaciju stambenog prostora.
Priče iz Beograda, iskrene sa dozom naive, satkane od emocija, svedočanstvo su nekog prošlog vremena, one su sekvence jednog života.
Preporuka za električarske radove bio je Dorćolac, majstor sa nadimkom - Karlo. Došao sam po njega jednog jutra svojim "golfom". Živeo je u jednoj od oaza koje su danas skoro iščezle iz grada, tipično staro beogradsko dvorište sa naherenim udžericama punim topline.
Stajao je u malenoj kuhinji iznad drvenog stola i umakao hleb u jaja na oko.
- Ma, daj, Karlo - rekoh mu. - Ostavi to, idemo do "Starog Skoplja" na doručak, pa posle do mene da vidimo šta treba da se radi!
Pogledao me sa smeškom.
- Sačekaj samo tren da završim. Nema smisla da ostavim, spremila mi supruga jutros kad je krenula na posao, pa ćemo pravo kod tebe, mani kafanu - blago je rekao.
Nikada tu scenu neću zaboraviti, osećaj samoprezira, ali i prezira svega što me je gurnulo u tu "biznismensku" priču. Zategla se koža u kojoj sam se nalazio, jer nije ni bila moja. No, ko zna zašto je to, kao i sve drugo, zbog nečega bilo dobro.
Kafanu je voleo, to sam kasnije u našim druženjima saznao. Kao što sam, dok je obavljao posao, shvatio koliki je majstor i profesionalac, a družeći se sa njim uvideo koliko je veliki čovek.
Dugo je trajalo naše druženje, bio sam čak i u kući njegovih roditelja u Arilju.
Napustio sam firmu, jer su roboti počeli da osvajaju moj grad, a ljudi kao što je Karlo bivalo je sve manje. Vratio sam se sebi ili onome što sam oduvek bio i izgleda ostao, možda i uz Karlovu pomoć.
Svega sam se ponovo setio ovoga jutra, po dolasku kući iz treće smene, dok sam spremao sveža jaja na vreloj masti. Bio sam nekako zadovoljan, miran i ispunjen...
Miloš
