Petak veče.Na jednom beogradskom ćošku čekam svoju gimnazijsku drugaricu. Odemo ponekad u pozorište, na predstavu po njenom izboru, jer meni je svejedno, samo nek je pozorište...
- Kasnim, ali stižem - čitamSMS.
-Nema veze -pomislih.
- Sve u redu - odgovorih.
Taman prilika za cigaretu. Posmatram uzavreli svet oko sebe. Laganim hodom pozorišnom ulazu približava se otmena gospođa sa pomalo umornim izrazom lica. U svakoj ruci nosi po jednu očigledno potešku torbu... Au, nije li to nosilac glavne ženske uloge u predstavi?
Pođoh da joj otvorim vrata, ali preduhitri me jedan mladić koji je stajao bliže. Kako li će, ovako umorna, izdržati predstavu i tolike promene kostima, za koje sam pretpostavio da se nalaze u torbama.
U tom momentu pristiže moja drugarica Bilja, pa požurismo u pozorišni klub na pićence.
- Ajmo nešto kratko -veli Bilja -nemamo baš puno vremena.
Za kratko vreme stvorio se podugačak red pred salom. Lepo je što narod hrli u pozorište.
Diže se zavesa i pojavljuje se vremešna gospođa sa torbama, ali sada nasmejanog i vedrog lica, u predivnom kostimu, govori sigurnim i zvonkim glasom, čila i odmorna kao da je maločas izašla iz spa-centra! Dinamična komedija, tekst zahtevan,a naša miljenica nosila je predstavu daleko snažnije nego drugi glumci, godinama od nje mlađi... Više puta smo ih prekidali aplauzom, a atmosfera je bila toliko dobra da su se i sami glumci povremeno smejali.
I pored svog tog smeha i vedrine, nisam mogao da smetnem s uma otmeno, umorno lice i one dve torbe u rukama... Koliko čoveka može da izmeni, oporavi, potpuno transformiše, strastvena posvećenost poslu, pa makar bio i tako zahtevan kao glumački. U ovom slučaju ne samo zbog posla, možda i više zbog predivne beogradske publike. U magičnom spoju publike i glumca nestaju brige i svakodnevnica. Kada se uz gromoglasan aplauz glumac na pozornici sa rukom na srcu poklanja zaljubljenicima u pozorišnu umetnost, na delu je jedna od najpozitivnijih magija i ushićenosti koja na ovom svetu postoji.
Glumac je...glumac je – glumac…
Miloš
