Nedavno sam ponudila prijatelju pomoć oko pripreme slave. Htedoh da napravim nešto slano, na primer kiflice (hoće me ta dizana testa), ili neku pitu, salatu,... Kaže: "Hvala, sve je već organizovano, al' ako bi mogla neke kolače, to mi fali... Znam! Ruske kape! Moji to obožavaju".
Uh! Najmanje volim slatko da spremam, a taj kolač sam probala, al' pravila...nikada. Računam, toliko puta sam ga videla na slavama, znači, pravile tolike žene, mogu i ja. Recept, naravno, nemam, pa izađem da se konsultujem sa čika Guglom. Štreberski sve proučim, iskombinujem i napravim svoj recept, te megalomanski pokupujem materijal za tri količine, po usvojenom modelu iz detinjstva, zvanom "nemoj da bi gosti ostali gladni".
Kako je izrada idejnog rešenja trajala čitav dan (redovna pojava u mom slučaju), nije imalo smisla u ponoć započinjati realizaciju. Sledećeg dana zasučem rukave i krenem: kuvaj, muti, peci, seci, lepi, valjaj, prelivaj...i za cca 8 sati stiže rezultat, 70-tak lepotica i jedna zver. Sve su mi tačke pred očima igrale, pa uzeh poduži odmor od poslastičarenja, čak do Nove godine.
I eto, pre neki dan reših da ih napravim za kućnu upotrebu, al' samo jednu meru i ravno sečeno, ništa krugovi. Video sin, pa pita: ,,Zašto se tako zovu, kad nisu ni ruske, ni kape?" Al' ukus, već prve pojedene, izbrisao je nesklad između imena i izgleda.
Dragana Đukić
