Sa osmehom kroz život

Eeee, da mi je 25. sat u danu…

Pre dve i po godine pukla mi je kičma. Nisam imala saobraćajnu nesreću, niti povredu, da znam (očito tada nisam znala ono što znam danas)… Uzalud su me svi zapitkivali: “Pa, šta ti se desilo?! Kako, zašto?! Pa ti si bar fizički aktivna, nisi gojazna…” Nisam imala odgovor. Zapravo je moje Telo pokušavalo da mi kaže, objasni, zamoli: da usporim, da se tim tempom više ne može… Nisam ga slušala. I onda mi je naredilo – ostala sam nepokretna. Na krkače su me odneli u bolnicu. Diskus L5S1 je pukao.

Vremenom sam shvatila da se to nije desilo odjednom. Da me je moje dobro, vredno, verno Telo dugo upozoravalo da je taj neumoljivi turbo životni mehanizam koji nema opciju “pauza” ili “stop” – neodrživ. S druge strane, kao da tu ništa nisam mogla da uradim, promenim, usporim… I to je ono od čega “bolujemo” svi mi danas, širom zemljine kugle.

U nezadrživom planetarnom ubrazanju, koje nas svojom prinudnom logikom i čudovišnim mehanizmom svakodnevno katapultira na milijarde pokretnih traka, sa kojih silazimo tek nekoliko sati pred san, savremeni čovek na svim meridijanima počinje da pati od nesnosnog osećaja da od njega samog više ništa ne zavisi. Da živi od danas do sutra.

„Ukus za brzinom, koji je proizvod novog vremena, jeste povod za očajanje. Svet koji je sišao na ulicu, pobegao je od kuće, od sebe, od knjige, od razmišljanja... Čovek tako izgleda rođen bolestan”, pisao je Jovan Dučić još pre skoro jednog veka (!), shvatajući da je „civilizacija napredak, ali napredak nije cela sreća”.

Danas je dijagnoza savremene civilizacije još turobnija - svakodnevna jurnjava širom planete dovedena je do tačke ključanja. Ne znamo jesmo „pošli ili došli. „Vreme za sebe“ postala je teško dostižna mantra koju prizivamo kao izgubljeni raj.

I zaista, koliko je slobodno vreme postalo vrsta u izumiranju i ogroman problem za mentalno i fizičko zdravlje ljudi, postale su svesne i velike korporacije videći da se iscrpljenost poslom i neimanje slobodnog vremena odražava na produktivnost radnika. Tako je Gugl npr. među prvima dozvolio zaposlenima da prilegnu za vreme radnog vremena, i obezbedio im posebne prostorije za odmor, a u Empajer Stejt Bildingu zaposleni na pauzama plaćaju 14 dolara za 20 minuta “popodnevne dremke”.

Kako stvari stoje - uskoro nećemo morati ni da idemo kući. Koliko je stvar alarmantna, upozoravaju lekari: “Ako nemate vremena za odmor, imaćete za lečenje”. Živa istina. Ja sam vam školski primer: bolnice, banje, operacija kičme, bolovanje od 9 meseci dobrano me je naučilo pameti.

Ipak, nije stvar u tome da treba da nam “pukne kičma” da bismo se dozvali pameti, usporili, izborili “vreme za sebe”.

Ali kako? Kako naći to “vreme za sebe”, taj 25. sat u danu koji je već prebukiran obavezama, dužnostima, jurnjavama, a koji bi bio samo naš? Jer, valja znati da slobodno vreme nije samo ono koje provodimo van posla. To je vreme oslobođeno bilo kakvih obaveza. A pitanje je šta tu zapravo ostaje. Slobodno vreme je čisto vreme za odmor, zabavu i razvitak naše ličnosti. Bio to sport, druženje ili konzumiranje umetnosti.

Još je renesansni mislilac Montenj u svojim “Ogledima” pisao da svaki čovek, bez obzira na svoju divnu porodicu ili posao, treba da iza kuće ima jednu odaju u kojoj će svaki dan provoditi neko vreme sam sa sobom, ne misleći ni na šta drugo. U današnjem vremenu to mu dođe imperativ. Ta Montenjova odaja zapravo je taj 25. sat koji nam nedostaje, za kojim nam i duše i tela i srca vrište.

Kako se u razvijenom svetu standard meri količinom slobodnog vremena, ono je postalo luksuz.

To u šta se svet pretvorio i mi u njemu, jer sve ređe i sami sebe viđamo (pa čak i u ogledalu), a kamoli svoje najmilije, s godinama me sve više opseda. Glumica Dara Džokić mi je jednom rekla da “svoje slobodno vreme moramo osvojiti. Slobodno vreme je na neki način luksuz i nasušna potreba, pa onda kad se ne borite za slobodno vreme, nikad ga nema, a kad se borite, onda se bogami z(a)grabi”.

Ali kako se izboriti za to svoje vreme? Kako? Zvuči lako, ali teško se u praksi “z(a)grabi”, što bi rekla Dara Džokić. Ono što znam jeste da je sve pitanje prioriteta. I organizacije. Zar ne? E, tako sam kupujući kafu u prodavnici naišla na sjajan program koji je vrlo pragmatična podrška u tom našem osvajanju vremena za sebe – tj. našla sam način kako da prepakujem svoju dnevnu rutinu. Doncafé je osmislio benefit program pod sloganom Zgrabi svoj 25. sat. Kupiš 200 g Doncafé Moment kafe i dobiješ 100 “momenata”. Skupljanjem momenata možeš da osvojiš karte za bioskop, Fit pass, karting, školu šminkanja, rančeve za piknik i šta sve ne…

Jednostavno je! Kodovi iz kesice Doncafe Moment 200g unose se na sajt www.25sat.rs. Kodovi se pretvaraju u momente. Momenti se menjaju za poklone. Dakle, kupujete kafu, registrujete se na sajtu www.25sat.rs i skupljate momente koji se menjanjem za poklone pretvaraju u prave i žive, a zabavne trenutke sa Vašim dragima…

Ja sam već išla na karting i u bioskop, a naredne moment skupljam za Fit Pass.

Ionako pijem kafu svaki dan I kupujem je stalno, a ujedno “kupujem” isvoj 25. Sat života u svom preužurbanom random danu… Koliko su ti trenuci važni, zapravo i najsuštinskiji u životu, mislim da je najlepše opisao Borhes u svojoj čuvenoj pesmi “Trenuci”, koja je odgovor na sve ovo o čemu sam pisala I razmišljala. Pa vi vidite hoćete li da se izborite za svoj 25. sat… Je l’ se slažete?

Autor: Smiljana Popov

Kada bih svoj život mogao ponovo proživeti,
Pokušao bih da u sledećem napravim više grešaka,
Ne bih se trudio da budem tako savršen,
Više bih se opustio,
Bio bih gluplji nego što jesam,
Veoma malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
Više sutona posmatrao, na više planina se popeo
Više reka preplivao, na još više mesta išao,
Na koja nikada nisam otišao,
Manje boba jeo a više sladoleda,
Imao više stvarnih a manje umišljenih problema.
Bio sam od onih koji
Razumno i plodnoprožive,
Svaki minut svog života imao jasan uz trenutke radosti,
Ali kada bih mogao nazad da se vratim,
Težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, znajte, život je od toga sačinjen,
Od trenutaka samo, koje ne propuštajte sada.
Jas am bio od onih što nikad nigde
Išli nisu bez toplomera,
Termofora, kišobrana, padobrana.
Kada bih opet mogao živeti lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao živeti
S proleća bihpočeo bosonog hodati
I tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
Više sutona posmatrao i sa više dece se igrao,
Kada bih životponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem!

Horhe Luis Borhes – Trenuci