Preporučujemo/Vodimo vas

TAJKUN, PODZEMNI TUNELI I POSLEDNJA NOĆ

Čitajući knjigu „Beograd ispod Beograda“ Zorana Nikolića (kome ovim putem zahvaljujem za divne priče i pomoć da rešim neke nedoumice oko raznih mesta) došao sam do priče o Vili Vukojčić. Pročitao sam je i poželeo da odem i lično je vidim.

Misteriozna vila u Zemunu

Daću ovde par informacija o vili iz čitanja. Sagrađena je tridesetih godina prošlog veka, sagradio ju je Živojin Vukojčić, u to vreme veoma bogati industrijalac, neki ga smatraju čak i tekstilnim tajkunom. Kaže se da su za vreme rata otac i sin napravili podzemne tunele kako bi njihova fabrika mogla da radi bez opasnosti od mogućeg bombardovanja, neki kažu da su tunele napravili kako bi sakrivali materijal za šverc, mada to su samo pretpostavke, ja lično nisam siguran zbog čega su napravljeni. Postoje razne priče za tu vilu, kao i ta da su tokom rata tu čuvali četnike, i da su navodno tu skrivali čiča Dražu, odakle su ga Dunavom vodili preko.

Meni najstrašnija priča, je ta da postoje grafiti išarani u tunelima, te da je na jednom zidu urezano sledeće: „16.12.1950. i natpis: Pala je noć. Kada se pojave zvezde, ovo će biti moja poslednja noć“. Jezivo zar ne? U meni je probudila maštu. Zamišljam tu vilu i tunele kao nekakav sablasan, misteriozan dvorac, pun tajni.

Putovanje u prošlost: OZNA sve dozna, ili ipak ne

Bilo kako bilo, priča ide dalje. Kaže se da je posle drugog svetskog rata čuvena OZNA došla da hapsi starog gazdu, te da ih je ovaj nasamario tako što im je rekao da sačekaju, da nije u redu da ga hapse u gaćama. Kako su oni sačekali da se on presvuče, stari lisac je pobegao hodnicima do Dunava i kaže se da je otišao čak u Brazil i da se tamo opet obogatio. Priča se da je posle gospodin Vukojčić svake godine slao čestitku na adresu na kojoj je Vila sa porukom „Onome ko živi u mojoj kući“.

Danas, vila je poznata kao restoran Dunav, i nalazi se na Batajničkom drumu. Gde je nekadašnja elektronska industrija i hotel, samo treba pratiti dug put između njiva i isrped vas će se za par minuta stvoriti stara vila.

E sad, da se vratim na moj odlazak tamo.

Bio je to novembar 2018. godine, sunčan beše dan, kao stvoren za šetnju, u mom slučaju još jednu avanturu. Moram da napomenem da me na svim tim „avanturama“ verno prati i pomaže moja divna žena (u to vreme još uvek devojka).

Dok smo išli ka vili uzbuđeno smo pričali šta i kako, mašta je radila svoje, ali zapravo je sve bilo drugačije.

Ulazite na sopstvenu odgovornost

Dolazimo ispred vile, a ono nigde žive duše, odmah pomislih na onaj jezivi natpis i u momentu mi je jeza prošla kroz telo. U sklopu kuće bio je parkiran auto, a ispred kuće brdo znakova upozorenja da ulazimo na sopstvenu odgovornost i da uopšte ne ulazimo. Pored vile je AMSS (Auto-Moto Savez Srbije) kamp Dunav, iz kojeg je izašao radnik da baci đubre. Pozdravili smo se i pitao ga za auto čiji je i da li ima nekog unutra. Ljubazno je pričao sa mnom, rekao da je auto od čuvara, i da nema nikog osim čuvara, takođe nas je upozorio na pse lutalice koje su jako agresivne, i da ne idemo nikako sami do Dunava. Sve ovo me je jako zbunilo, nisam zamišljao to tako. Želeo sam da uđem u kuću i vidim sve, ali na molbu moje drage, odustao sam od te ideje. Na kraju nam je ostalo samo da slikamo vilu i da napravimo par fotografija za priču. I taman kad smo hteli da se slikamo napale su nas nekakve muve, koju bile jako jako dosadne, mislim da se i vidi na slikama koje smo napravili (doduše, postoji samo jedna slika koja prikazuje muvu na mom ramenu, uživo je bilo jako naporno boriti se sa njima).

Dok smo se vraćali, sumirali smo utiske. Ne krijem da sam bio jako tužan što nisam mogao da uđem, ali znate kako, ko zna zašto je to dobro.

Dakle, napušten restoran (vila nekadašnja), čuvar koji čuva napušten restoran (??!!), dosadne muve i psi koji su jako agresivni, hmm... Sve to je jako čudno bilo, a verujem da se sve dešava sa razlogom. Očigledno je da vila ima svoje tajne, koje se izgleda čuvaju od raznih očiju. Možda je tako i najbolje, neke tajne ne treba dirati. Ostavimo tajne tajnama i ljudima koji su proveli svoje živote tu. A mi, mi moramo da pamtimo te priče, da čuvamo sećanje na ne tako daleka vremena.

Za mene je to bilo lepo iskustvo, iako nisam uspeo da uđem u vilu. Ali verujem da ću jednog dana ući unutra, tek onda kada tajne konačno odluče da se prikažu svetu.

Tekst poslao https://www.instagram.com/robin.iz.hooda/

Danas, vila je poznata kao restoran Dunav, i nalazi se na Batajničkom drumu. Gde je nekadašnja elektronska industrija i hotel, samo treba pratiti dug put između njiva i isrped vas će se za par minuta stvoriti stara vila.