Upoznajte Srbiju

Grebenom Svrljiških planina

Neke planine samim svojim imenom namerniku jasno stavljaju do znanja šta ga tamo čeka. Neka imena ulivaju poštovanje, neka teraju na razmišljanje, neka pozivaju na oprez, neka uteruju strah u kosti, a neka obećavaju uživanje za sva čula... Pa ipak, neke druge planine manje zvučnih imena osuđene su da ostaju večito u nekom trećem planu, daleko od pažnje koju zavređuju, a da zapravo čine prave dragulje prirode koje će tako moći da otkriju samo oni odabrani... Među ove druge definitivno se svrstavaju i Svrljiške planine, čiji divlji greben predstavlja avanturu za prave planinarske sladokusce.

Smeštene na severnom obodu Niške kotline, sa jugozapada oštro omeđene Sićevačkom klisurom, Svrljiške planine se praktično nalaze u epicentru najatraktivnijih planina istočne Srbije. Zato i nije neobično što ih mnogi na svom putu ka nekoj od popularnijih planinskih destinacija u okruženju zaobilaze i zanemaruju, čemu mnogo doprinosi i njihovo neinspirativno ime, zbog čega planinari često pogrešno zaključuju da i su same planine "obične" i nezanimljive... Istina je u ovom slučaju potpuno na drugoj strani, pa Svrljiške planine ne samo da su po mnogo čemu drugačije od planina u okolini, već bi se mogle čak nazvati i zanimljivijim.

Avantura za planinarske sladokusce

Ono po čemu su Svrljiške planine potpuno jedinstvene su vizure koje se pružaju s njenih vrhova, a usudio bih se da kažem da je pogled sa vrha Pleš možda i najveličanstveniji pogled sa jednog planinskog vrha u Srbiji: sa jednog mesta mogu se videti čitav greben Suve planine na jugu, moćna gromada Stare planine na istoku, usamljeni Rtanj na severu, siluete Ozrena, Device, Tupižnice, daleki Kučaj, Jastrebac... Iako nije najviši, Pleš je verovatno baš zbog nadrealnog pogleda najposećeniji vrh Svrljiških planina, mada i sâm spada u popriličnu egzotiku, naročito u poređenju sa većinom vrhova koji se sa njega mogu videti.

Sa Pleša se naravno može videti i Zeleni vrh, najviši na Svrljiškim planinama, koji je istini za volju planinarima očigledno manje zanimljiv, pa je čak i onim retkima kojima je ova planina cilj on tek drugi izbor... A između Pleša i Zelenog vrha prostire se greben, koji na jedva pet kilometara dužine krije čitav jedan izgubljeni svet divljine i poligon za pravu planinarsku avanturu, pa smo ga zato i mi odabrali za naš izlet...

Greben Svrljiških planina deo je Niške transverzale, obilaznice duge oko 130 kilometara po planinama oko trećeg najvećeg grada u Srbiji, koja doduše egzistira više u teoriji nego u praksi, pa je tako i ovaj greben sve samo ne uređeni planinarski teren kao kakav se vodi čak i na sajtu Planinarskog saveza Srbije. Staze izlaze niotkuda i brzo nestaju netragom, sa pregledne čistine vode u gusto zaraslo i teško prohodno šiblje, usred kog se opet pojavi utaban puteljak koji vodi u ćorsokak iz kog se treba nekako iskobeljati... Markacija se pojavljuje i gubi na sasvim neočekivanim mestima, ceo kilometar nema nijedne, pa se onda pojavi nekoliko starih i izbledelih, pa ih opet par stotina metara nema, pa odjednom sine jedna jedina nova novcata oznaka, i tako sve u krug...

To malo tragova ljudske ruke na ovom negostoljubivom mestu može da izazove lažnu sigurnost da je ovo jedna uređena planinarska trasa kojoj samo fali malo (više) održavanja, dok je zapravo ovaj greben prava pravcata iskonska divljina koju će planinari jako teško ukrotiti naoružani samo makazama za grmlje, četkicom i farbom. Uostalom, bolje od bilo kakve priče svedoče prizori srna, divljih svinja, pa čak i poludivljih konja, daleko manje prijateljski raspoloženih od svojih rođaka na Stolovima. Ipak, pravu surovost Svrljiških planina najslikovitije prikazuju ostaci jednog od njih, koji je očigledno poslužio kao vučja večera. A pored vuka, u svrljiškim šumama kriju se još i divlje mačke i ris, pa iako su ove planine prava poslastica za ljubitelje netaknute prirode, mora se ipak znati kome ta priroda zaista pripada.

Iako Pleš i Zeleni vrh deli vrlo malo kilometara, među njima je svoje mesto našlo još čak pet vrhova koji imaju svoje ime, plus nekoliko bezimenih. Prva neimenovana kupa (1220 m.n.v.) vidi se odmah sa Pleša i zaklanja greben Svrljiških planina u svoj svojoj surovosti, tako da put do Zelenog vrha deluje mnogo lakše nego što zaista jeste. Ređaju se dalje Golubinjak (1179 m.n.v.), Žanovački vrh (1133 m.n.v.), Skrobni vrh (1151 m.n.v.), Radev kamen (1190 m.n.v.), Goli vrh (1272 m.n.v.). Na neke od njih izlazimo, neke zaobilazimo, neke samo prelazimo bez zadržavanja. Čak i za ornu i spremnu planinarsku grupu Svrljiške planine su sasvim solidan zalogaj.

Da bi se prešao ceo put od početka sa magistrale kroz Sićevačku klisuru (takozvani "Ćirin prolaz") preko čitavog grebena između Pleša i Zelenog vrha i dole do sela Krupac, jednoj prosečnoj ekipi sastavljenoj od članova različitih godišta, iskustva i kondicije, treba i čitavih dvanaestak sati. U poslednjim danima leta, to bukvalno znači od zore do mraka. Osim kondicije i dobre orijentacije, valja se opremiti i sa dosta vode, jer dragocene tečnosti ima tek pri samom početku i na samom kraju rute duge 25 i kusur kilometara, što je možda još jedan od razloga zašto Svrljiške planine nisu toliko popularne koliko zaslužuju da budu... Ali, možda je i bolje što nisu.

U vremenu sveopšte komercijalizacije prirode i njenih bogatstava, jedina mesta koja će ostati koliko-toliko neiskvarena večitom ljudskom težnjom za profitom biće upravo ona na kojima je nemoguće kapitalizovati, koja su izvan zone komfora prosečnih outdoor turista koji se plaše da siđu sa dobro utabane staze i utope u netaknutu divljinu. A jednom kad svakoj prirodnoj lepoti budu odredili cenu i razrezali ulaznicu (a ta distopija možda i nije tako daleko), takva mesta biće jedina na kojima će se oni najiskreniji ljubitelji prirode osećati kao kod kuće.

Jedno od takvih mesta su i Svrljiške planine. Možda sâmo njihovo ime ne izaziva neki poseban osećaj, ali jednom zakoračiti na taj greben i ne osetiti ogromno strahopoštovanje, prosto nije moguće. A ne zaljubiti se u tu divljinu na prvi pogled, još manje...

Iako će nas put verovatno češće voditi na neka zvučnija mesta, uveren sam da ćemo se Svrljiškim planinama vraćati i u budućnosti.

Milan Mirković

(Milana možete pratiti na perpetuuM Mobile)

Čak i za ornu i spremnu planinarsku grupu Svrljiške planine su sasvim solidan zalogaj.
Da bi se prešao ceo put od početka sa magistrale kroz Sićevačku klisuru (takozvani “Ćirin prolaz”) preko čitavog grebena između Pleša i Zelenog vrha i dole do sela Krupac, jednoj prosečnoj ekipi sastavljenoj od članova različitih godišta, iskustva i kondicije, treba i čitavih dvanaestak sati.