Upoznajte Srbiju

Moj Dunav - 588 razloga za putovanje

Ako i vas put nanese, a osećaj zadrži, ne oklevajte, zove vas. Pokazaću vam samo nekolicinu mesta, a ostale otkrivajte sami, lagano. Neka vas njegova tiha i široka moć inspiriše na putovanje...

Nestrpljiva da mu se javim, skrećem sa staze i spuštam se na vodu. Miran je, jutarnje sunce igra se presecajući ga odsjajima po širini. Ne mogu da ga se nadišem, da ga u pogled obuhvatim, uvek mi tako izmiče. Levo, uzvodno, ribar sprema svoj rđom načeti čamac, bitno da je mreža sigurna.Iza okuke, Belegiš,Surduk, već vidim Slankamen, Bešku, Sremske Karlovce, Petrovaradin, Novi Sad, žurim i u mislima ka Bačkoj Palanci jer tamo mi je sestra, pa u Apatin, sve do Bezdana. Na toj strani nema prepeka, Srbija ga dočekala raširenih ruku, pa se protegao u tom nezamislivom gostoljublju koliko je dug i širok.

Ali zato nizvodno, sve sama utvrđenja: Zemun, Beograd, Smederevo, Ram, Golubac, Kladovo, Đerdap...

Kako se bliži izlazu iz Srbije prepreka do prepreke, planine tolike da je kroz njih klisuru morao da izdubi, pa se kroz Kazan jedva i provukao, kao da hoće ova zemlja što duže da ga zadrži. Jednako je lep dok se širok svega 160 metara probija između visokih litica i kad se pruži, pa ispuni prostor svojom snagom, a vi pomislite da ste u morskom zalivu.

Preleteh svih tih 588 km Dunava kroz Srbiju brzinom misli i vratih se nekako u tačku na kojoj stojim, Stare Banovce, jedno od mesta koje ima tu privilegiju da živi na njegovoj obali. Prošla sam ceo njegov tok kroz Srbiju i na svaki kilometar stavila bih stopu ponovo.

Jedna reka, a hiljadu priča. Ujutru me isprati na posao, proviri na tren između dva komšijska dvorišta. Ako slučajno zaboravimo on ili ja da podignemo glavu, videćemo se na Ušću, pod uslovom da ne zaspim, kao što obično umem da zadremam baš pred poslednju stanicu. Iskupiću se u povratku kući, jer početna stanica mog autobusa je na Zemunskom keju. Već dok prilazim keju razgali me vetar koji dolazi sa vode, obraduje me u letnje dane, očeliči u zimske, oko srca zagreje uvek... U stopu me prati moja velika reka svakog dana...

Ako i vas put nanese, a osećaj zadrži, ne oklevajte, zove vas. Pokazaću vam samo nekolicinu mesta, a ostale otkrivajte sami, lagano. Neka vas njegova tiha i široka moć inspiriše na putovanje. Udahnite miris daljina i obradujte oči svetlošću koja se otima sa njegove površine nazad ka suncu. Ima tu i drugih mirisa, kao onaj riblje čorbe i ostalih ukusnih specijaliteta, uz zvuke tamburaša, vino, svetlost lampiona, atmosfera u kojoj postajete otporni čak i na komarce. Još kad izgreje mesec, pa ga preseče svojim nitima, sve se pitate koja li čudesna stvorenja moraju živeti tamo preko vode, u šumi...

Da krenemo...

Slankamen -Oduvek volim spustove na Dunav, zavijene, skrivene, ponekad stisnute između lesnih zaravni. I da milion puta prođem njima uvek ću osećati jednako nestrpljenje i uzbuđenje očekujući da se napokon ukaže reka. Slankamen ima sjajan spust, rolerkosterski, a za nagradu na kraju čekaju vas restorani čija se slava nadaleko pročula, kao i lekovito dejstvo ove banje. Ovde sam pazarila najboljeg smuđa. Ribari su se taman vratili sa bogatim ulovom i vešto čistili u dvorištu ribu, prepričavajući doživljaje sa jutarnjeg ribolova. Da živim sto godina ne bih postigla tu veštinu, a pri tome nisu ni pravili neki nered, dok kod mene krljušt leti na sve strane. Brzo smo se dogovorili za cenu, svežiji nije mogao biti, kupovina iz prve ruke, plus recept za pripremu.

Beška - Prva asocijacija mi je prelepi most, jednostavan, graciozan, vitak, sa brojnim stubovima i interesantnim nagibom, koji ga dodatno izdužuje, jer postoji znatna razlika u nadmorskoj visini obala koje povezuje. Uživam da ga gledam, naravno najčešće iz nekog od restorana, ako može još i uz zvuk tamburice, savršeno. Malo je stariji od mene, ponos Mostogradnje i čuvenog arhitekte Branka Žeželja, ali i moga oca, koji je ceo radni vek proveo u toj istoj Mostogradnji. Prelazimo ga svečano, počasnom brzinom, to je negde oko 30km/h i ponavljamo najznačajnije podatke. Ima li u vozilu nekih novih putnika, ti su nagrabusili do odredišta, sledi predavanje. Ali s pravom, danas se više ne prave tako gospodstveni mostovi...

Sremski Karlovci - "Gde si, skitnice?" - imam utisak da me pita svaki put kad mi izviri na spustu sa Fruške gore. Smeje mi se, kaže: "Nije te dugo bilo, uspela si da izdržiš ceo mesec". U Karlovcima se Dunava setim tek kada se premorim od svih dragocenosti koje nudi jedna od mojih omiljenih varoši. A tamo - konoba do konobe, mame vas mirisi najfinije spremljenje ribe... Volim kada se sa njima pomeša miris domaće kafe, limuna, sirćeta. Sva finoća tu pada, opraćemo ruke posle, sad je vreme da se uživa. A posle vino, da kroz njega pogledam još jednom reku pre nego što se smrkne - i na javi i u glavi!

Bačka Palanka - Šta bih ja radila da i ona kojim slučajem ode u inostranstvo... Ne znam, meni je i ovih 100 km do nje mnogo, kad ne mogu da ih savladam u nekom pistojnom roku, recimo 10 minuta, što je neki maksimum da živite daleko od sestre. Ali opet, da nije otišla tamo ne bih znala koliko je lepa Bačka Palanka, kako divno jezero ima, čiste plaže, na jezeru peščane, uz samu reku krupan beli kamen. Jezero Tikvara ima i romantično šetalište sa drvoredima, mostiće, labudove, ali i veoma uspešan kajakaški klub iz koga su potekli neki od naših najboljih kajakaša. A tek da probate sladoled iz sladoledžinice skrivene u uličici koja vodi do jezera, tolike kugle nigde niste videli, ukus nenadmašan, cena simbolična...

Idemo sad nizvodno...

Veliko Gradište - Ima mesta koja me osvoje na prvu stopu. Dugo nisam bila svesna da sva ona imaju jednu zajedničku crtu - u njima vreme stoji, kao da su pokrivena nekom patinom koja im krije bore i drži ih van svakog dodira. Tako je bilo i sa Gradištem, sa njegovim širokim kejom od koga sam se jedva odvojila, od tihe magije prizemnih kuća, svetlih fasada, uskih ulica.Mesta koja kao da su takva bila oduvek i ostaće zauvek, magija nepohabanog trajanja, sa pravom merom mudrosti, mira i sentimenta...ili sam samo ja previše romantična... Kako god, ako idete na Srebrno jezero svratite u Veliko Gradište, pa oslušnite ovaj gradić i proverite da li sam u pravu...

Golubac - Da je Dunavu kod nas u Srbiji zaista lepo pravi je dokaz Golubac. Dokle vam pogled doseže protegala se reka, uvukla u svaku poru obale, pa i dublje. I ne možete da se nauživate tog prostranstva, uvlači se i u vas neki mir, tiha i čista radost postojanja. Tvrđava je obnovljena, kej uređen, pa iskoristite ove divne sunčane dane da uđete u pravu dunavsku čaroliju. Imaćete osećaj kao da hodate po vodi, vetar će vam se uvlačiti pod rukave i nogavice terajući vas da ispitate svaki kutak ove bajke. Čak i oblaci ovde imaju neku posebnu igru i sklop.Neću da mislim da je to zbog onih džinovskih vetrenjača sa druge obale. Ne pripadaju ovde, bar da su ih stilizovali, pa da tvrđava gleda na vetrenjače nalik onima iz Holandije, to bi već imalo smisla, ovako - sudar dva sveta.

Kladovo - Ima nešto u ovom gradu vedro i veselo, otresito, drsko, tera vas na pesmu, igru, da se radujete i osećate živim. Ovakav utisak sigurno je delom posledica odličnog provoda i divnog druženja sa prijateljima u Kladovu, ali i kad to isključim ostaje slika veličanstvenog zalaska sunca, miris jutarnje kafe koji se meša sa svežinom vode i vetar koji snažno duva, ali ne smeta, osim što kvari frizuru, ali ko još za to mari...

Vreme je da se vratim kući...

Stari Banovci su moje mesto. Radujem se kada čujem da ljudi iz grada dolaze ovde na Dunav da uživaju u hrani i mirisu reke, znaju šta je dobro. Imamo nekoliko pravih dunavskih kafana, u kojima se ostaje satima i za kojima se čezne do sledeće prilike. Nije što su moji, nego što se ovde stvarno uživa, i to bez pompe, lagano, prirodno, bez glamura, za nelakiranim stolovima sa omiljenim kariranim stolnjacima i uz zvuke talasa.

Šta sve naš Dunav pamti, koliko priča, tajni, planova, ljubavi, želja.

Dođite, sedite na obalu ili, još bolje, na privezani čamac koji se lagano ljuljuška... Kada se zagledate u vodu, posle nekog vremena osetićete kao da i sami plovite... zadržite taj osećaj što duže, putujte!

Moje vožnje bicikla imaju obavezan odmor na Dunavu. Tako i jutros, divna, blaga, septembarska zora, podstakla me da vam sve ovo ispričam. Poželela sam sebi da prođem Euro velo 6 - Dunavsku biciklističku rutu, makar deo koji ide kroz Srbiju, da ne pratim više samo pogledom punim želje bicikliste koje pozdravljam na svojoj redovnoj deonici, nego i točkovima.

Idemo na put! Bitno je otisnuti se, posle će reka već doneti nove inspiracije...

Pogledajte video TOS-a o toku Dunava kroz Srbiju

Brana

Šta sve naš Dunav pamti, koliko priča, tajni, planova, ljubavi, želja.
Dođite, sedite na obalu ili, još bolje, na privezani čamac koji se lagano ljuljuška... Kada se zagledate u vodu, posle nekog vremena osetićete kao da i sami plovite... zadržite taj osećaj što duže, putujte!