Telo i duh

Žurka u orašačkim vinogradima

- Draga V, da li si slobodna 31. аvgusta da dođeš na moj rođendan u Orašac? Biće to super prilika i da čekiraš vinograde!

Taj poziv Dušice M. prihvatila sam sa oduševljenjem. Od Beograda do Orašca se putuje oko sat vremena. Za svečani odlazak u srce Šumadije i ja sam se obukla svečano. Etno-rođendan iziskuje sofisticiranu etno-pojavu. Ne, ne...nije nošnja, nego bela vezena bluza (stil poznat kao „hvala ti, bako”).

Gđica Matijašević me je sačekala u dvorištu svoje porodične kuće. Pitala sam se zašto se mlada urbana devojka, marketinški mogul, odlučila da slavi rođendan u krugu porodice i prijatelja u Orašcu, a ne u nekom od prestoničkih restorana. Nije prošao ni tren, a ja sam shvatila. Vreo sunčani dan, vetar pirka, sunce miluje lice... Davno zaboravljeni mirisi prirode. Ptice koje cvrkuću... I sto, postavljen po starom srpskom običaju, ispod velikog oraha ispred kuće njenih predaka. Stari ćilim nasred dvorišta, na kojem čovek može da prilegne i da se odmori. Dva dečaka se igraju i smeju. Društvo im pravi malo tigrasto mače koje od milošte zovu „luče moje”.

Gostoljubiva majka Svetlana, inače lekar, dočekuje nas sa domaćom kafom i ratlukom na tacni. I domaćom rakijom od šljive. Dok nazdravljamo, na sto se iznose tradicionalne đakonije. Tetka Biljana je pripremila neverovatne salate. Na vruće lepinjice mažemo sveži mirisni šumadijski kajmak. Na stolu se puši vruća jagnjetina koja se topi u ustima. Crveni paradajz ubran iz bašte. Organski, što bi rekli u marketima. Dušica nas služi vinima, ali ne još uvek svojim, iako je njena porodica obnovila stare vinograde svojih predaka.

To ne čudi, vinska industrija prethodnih nekoliko godina doživljava vrtoglavi uspeh na domaćem tržištu. Sve više se izvozi na tržište EU. Još zanimljiviji podatak je da su Kinezi potpuno očarani našim vinima. U prevodu, mnoge vinarije očekuju veliki izvoz u Kinu, ali i direktnu prodaju vina u vinarijama tokom posete kineskih turista.

Kad smo kod toga, nasmejana slavljenica nas vodi u obilazak vinograda. Dragi gosti, jel volite brzu vožnju prašnjavim orašačkim putevima?

Obilazimo vinograde na brdašcima okupanim suncem. Dok nam Dušica strpljivo objašnjava sorte, mi kidamo i grickamo grožđe slatko kao med. Prokupac, smederevka, naše autohtone sorte, a u sledećem vinogradu su uvozne. Osetila sam se kao šumska vila koja se šeta kroz vinograd, u kojem čuveni Zapis, stoletno drvo, danonoćno bdi nad čokotima, u koji neretko zalaze srne, fazani i zečevi.

Posle obilaska nekoliko vinograda, slavljenica nas vodi u vinariju, koja je nedaleko od njene kuće, da nam pokaže kako se pravi vino. Za mene, čiji je deda imao velike vinograde prokupca kod Prokuplja, ovo je bio pravi šok. Nema više devojaka koje gnjave grožđe, nema drvenih ogromnih bačvi. Devojke su zamenile mašine, a bačve ogromni metalni tankovi. Kao kompujterska obrada grožđa iz kojeg se dobija sofisticirano vino. Na kratkom kursu njenog brata Darka, vinskog znalca, naučili smo da se u grožđe stavlja suvi led, pa tu su i neki enzimi, sve to kontrolišu tehnolozi dok se ogromna mašina puši. Iskreno sam, uz osmeh, rekla slavljenici da je sve to za mene špansko selo. Dok gosti prave selfije u super modernoj vinariji, Dušica ponosno najavljuje da ćemo prva vina na ovim proplancima probati u decembru ili februaru.

Vraćamo se u dvoriše sa početka priče... Opet kratak predah na čarobnom ćilimu. Podseća me na detinjstvo i letnje raspuste na Radan planini. Komšinica Bisa me uverava da je usijani beogradski asfalt dobro zameniti životom u prirodi. Priča mi koliko je ko ovaca imao u selu, ko su neoženjeni momci i koliko ko ima zemlje. „Maco, da li želiš da poneseš malo domaćih šljiva? Da ti uberemo u dvorištu?” – pita me komšinica Slađa, dok ja odgovaram kontrapitanjem gde ima da se kupi u selu domaća rakija od tih istih indigo šljiva. Slađa mi obećava da će me sledeći put kad dođem čekati najbolja rakija u Šumadiji.

Sledi žurka na otvorenom. Dušica, što bi u Šumadiji rekli „ko prava”, duva svećice na torti sa vatrometom! Uz pesmu „Danas nam je divan dan ... našoj Duši rođendan”, završava se ovaj kratah predah u jednom mestu gde žive dobri i pošteni ljudi, potomci Karađorđa, koji je baš ovde podigao Prvi Srpski ustanak. Uz kesu domaćih šljiva, dok me srdačni domaćini u suton ispraćaju na kapiji, mašem im iz crvenog oldtajmera Reno 4 kojim su me zaljubljeni Jovana i Nikola odvezli u drugi deo Šumadije – na Ibarsku.

Do sledećeg putovanja,

Vaša Valentina Vanja Milenković

Prokupac, smederevka, naše autohtone sorte, a u sledećem vinogradu su uvozne. Osetila sam se kao šumska vila koja se šeta kroz vinograd, u kojem čuveni Zapis, stoletno drvo, danonoćno bdi nad čokotima, u koji neretko zalaze srne, fazani i zečevi.