Preporučujemo/Vodimo vas

Durmitor: Na plećima uspavanog diva I deo

Planina svih planina. Simbol krševitog crnogorskog severa, jedan od najmoćnijih masiva Dinarskog sistema, najstariji nacionalni park Crne Gore, važna stavka UNESCO-ve liste Svetske prirodne baštine, odredište avanturista sa svih meridijana, opisan u tri reči koje govore sve. Durmitor, san i želja mnogih ljubitelja prirode i za mnoge ultimativna planinarska avantura na ovim prostorima...

Uspavani div Durmitor

O planinarenju u Crnoj Gori pisalo se naširoko i nadugačko i malo je toga što bi se tu moglo dodati. Omalena država krcata je vrhunskim planinarskim atrakcijama, koje je sve teško pobrojati, ali udarnu trojku tako izvanredne ponude čine samo tri imena: Prokletije, Komovi i Durmitor. Svaka od ovih odrednica priča je za sebe: dok su Prokletije jedan silovit venac koji potpuno opravdava svoje ime (ali i nadimak "balkanski Alpi"), najznačajnije vrhove Komova bi spretan planinar mogao da ispentra u jednom danu, pa ipak ih mnogi smatraju najmoćnijom planinom Crne Gore. Po prostranstvu i silini, Durmitor je taman negde između: dovoljno velik da ga je nemoguće istražiti do kraja u jednom cugu i dovoljno kompaktan da bi se njegovih 48 vrhova iznad 2000 metara nadmorske visine moglo sagledati iz mnogo različitih uglova za nekoliko dana.

O poreklu imena Durmitora postoje dve popularne teorije. Prva kaže da ono potiče od keltskog "dru mi tore", što bi značilo "planina puna vode"; druga ga povezuje sa vlaškim "dormitor", u značenju "spavaonica". Pri susretu sa Durmitorom, i jedno i drugo itekako imaju smisla: dovoljno je samo pomenuti osamnaest ledničkih jezera, reke Taru, Pivu i Komarnicu i nebrojene izvore širom planine, a opet sva ta moć deluje izbliza kao neki uspavani div - tako mirno i usnulo, divlje a krotko, poslušno ali i nemilosrdno prema onima koji se ogluše o nepisana pravila planine...

Istog dana kad je ekipa rumskog "Borkovca" stigla u kamp kod Boće na Razvršju, nastradala je jedna češka planinarka. Nesrećna žena okliznula se sa stene na stazi koja je nama bila u planu za subotu. Nekima nije bilo svejedno kad su čuli vesti, ali nažalost i takve stvari su deo planinarenja i kada bi tragična statistika bila dovoljan razlog za odustajanje od uspona niko se na vrhove ne bi ni peo...

Iskustvo za pamćenje noć za zaborav

Moja nesanica te noći došla je sa druge strane: temperatura se u toku noći spustila do jedva četiri stepena iznad nule, a od četrdeset i kusur planinara iz Rume, Sremske Mitrovice i drugih mesta samo je sedmoro pametnjakovića izabralo šatore ispred bungalova i apartmana. Potpuno obučen i urolan u vreću, sanjam da sam zaspao ispred televizora u nekoj prehladnoj sobi i da treba da pređem u drugi, ugrejan krevet. Budi me prvo vetar koji drmusa šator kao da će ga odneti u nebo, a malo kasnije i nekakav pas koji mi reži tik kod glave... Iskustvo za pamćenje, noć za zaborav...

Svitanje je hladno, ali vedro nebo obećava topao dan. Staza za zagrevanje je sasvim solidan zalogaj: kružna tura grebenom Crvene grede, dvadesetak kilometara pešačenja sa najvišom tačkom na 2164 metra nadmorske visine. Grupa je šarolika, od onih kojima su ovo prvi planinarski koraci do prekaljenih veterana; uz standardne borkovačke pustolove za sve prilike tu je i valjevski trio - legendarni Beli, Zoran zvani 50% i sin mu Žarko (takoreći dva i po muškarca), kao i komšijsko pojačanje sa severnih padina Fruške gore, Fru-avanturisti Tina i Dragan. Pa neka neko kaže da dobra energija nije zarazna. Što po komandi, što dobrovoljno, ja sam se čvrsto prihvatio začelja. Biće vremena i za čelo kolone, ali o tom potom...

I za turiste i avanturiste

Kako bi svačiji planinarski apetiti i afiniteti bili zadovoljeni, turu smo otpočeli laganom šetnjom do Crnog jezera, najvećeg i najpoznatijeg, a po mnogima i najlepšeg jezera Durmitora. U mračnoj, neprozirnoj vodi, ovlašno ocrtane krošnje crnih borova i vrhovi Malog i Velikog Međeda pričaju jednu priču istrgnutu iz ove svakodnevice, pa je sam pogled na ovo mesto dovoljan da se shvati čime je Durmitor zavredeo da ga UNESCO zaštiti kao jednu od najvećih prirodnih vrednosti čitave planete, ali i zašto je onim manje avanturistički nastrojenim izletnicima sama šetnja oko jezera dovoljna za kvalitetno punjenje baterija na duže staze.

Nas je put ipak vukao dalje, do nekoliko kilometara daljeg Jablan jezera, tik podno litica Crvene grede. Gledajući odavde, nekima vrh možda izgleda nedostižan, ali kad smo krenuli u uspon iznenadili smo se koliko brzo smo se našli na stazi s koje smo jezero mogli da vidimo iz ptičje perspektive. Pre toga je ipak trebalo napraviti selekciju unutar grupe, jer iako greben Crvene grede nije ni tehnički zahtevan ni opasan, celodnevna tura mogla je da bude previše težak zadatak za kondiciju nekih članova grupe. Od onih koji su se od Jablan jezera vratili direktno do kampa mrštio se jedino deda Panta, osamdesetšestogodišnji mladić koji nikako da nas ubedi da njegove najbolje godine tek dolaze...

Do najviše tačke grebena trebalo nam je mnogo više vremena nego što smo mislili, ali ne zbog teškog uspona ili spore grupe, već najviše zbog izvanrednih vidika koji su nam svaki čas odvlačili pažnju. Stručne opise pejzaža svežeg master geografa druga Radića svi su pomno slušali, eventualno uz izuzetak večitog bosanskog veseljaka Zeme kojem je na umu više bilo hladno pivo nego oštri vrhovi ispred horizonta.

Na golom vrhu usledilo je i ritualno fotografisanje sa zastavom kluba, ali i neizbežno poziranje uz samu ivicu ambisa. Spust je ipak trajao mnogo duže, reklo bi se da nam se nije išlo na spavanje tako rano, ili da smo jedva čekali da vidimo krevet. Ponekad je linija toliko tanka da se uopšte ne da videti golim okom.

Podupurač koji drži nebo – Bobotov kuk

Ipak, svakako je trebalo dobro se odmoriti, jer je drugog dana usledila udarna akcija: uspon na najviši vrh Durmitora - moćni Bobotov kuk! Mnogi planinari imaju razne snove, vrhove koje priželjkuju i koji im nedostaju u kurikulumu. Lično, nemam naročito mnogo specifičnih želja ovog tipa. Idem uglavnom kuda me put nanese, trudim se da uživam u toj vožnji. Ali Durmitor je obavezna stanica svakog iole ozbiljnog planinara iz ovih krajeva. A obilazak bilo koje planine bez uspona na njen najviši i najatraktivniji vrh ostaje nedorečen i antiklimaktičan.

Vuk Karadžić je svojevremeno za Bobotov kuk zapisao da je "soa nebeska", što bi značilo podupirač koji drži nebo. Kada se ovaj vrh visine 2523 metra nad morem prvi put ugleda u svoj silini sa staze od prevoja Sedlo, deluje zapravo kao da se nebo drži podalje jer se i samo plaši ove nestvarne gromadine kamena i tišine. Pokolebao me je na sekund, priznajem. "Ovo ne bi smelo da bude moguće popeti", mislim u sebi dok ga gledam sa suprotne čuke, "kako? kuda?" Onda polako razaznajem raznobojne pokretne tačkice raštrkane po zidu od krša i počinjem da shvatam logiku staze. I dalje deluje nemoguće, ali i nemoguće izazovno.

Nemogući izazov

Iako do prvog vizuelnog susreta sa Bobotovim kukom staza nije bila naročito zahtevna niti naporna, ipak je šačica tehničkih detalja bila dovoljna da se grupa već u prvim kilometrima okrnji. Istini za volju, na nekoliko najkritičnijih tačaka (što ne znači i zaista kritičnih) montirane su sajle, za koje međutim moram da primetim da više odmažu nego što pomažu pri usponu: dok s jedne strane pružaju lažni osećaj bezbednosti na inače ne preterano rizičnim mestima, sa druge same predstavljaju jedan vid opasnosti za penjače jer su obložene plastificiranom navlakom koja klizi pod znojavim dlanom i postavljene tako da pomalo ometaju prihvatanje za bitne izbočine u kamenu... No dobro, valjda su oni koji su stavljali tu znali šta rade bolje nego rumski čobani, budale...

Uspon na Bobotov kuk od Sedla mogao bi se podeliti na tri dela različite dužine i težine: prvi deo od Sedla preko Vjetrenih brda do jezera Zeleni vir (koje smo mi pregazili po dnu budući da nas je dočekalo presušeno) je, osim samog strmog početka, blaga i pitoma šetnja pašnjacima sa pogledom na okolne vrhove; drugi deo, od jezera do pod sam vrh je vrlo strm, kondiciono ubistven ali bez posebnih tehničkih detalja. Treći deo je već ono što razdvaja žito od kukolja, ili bar tako planinari vole da kažu.

"Kad izađemo na vidikovac Škrčki pogled, ko se plaši visine neka ne ide dalje", upozorava vodič Đuka, kome je ovo četvrti uspon na najviši vrh Durmitora, i ja očekujem odsečenu liticu i stravičnu kozju stazicu uz kameni zid o kojoj sam se naslušao toliko planinarskih bajki... Međutim, umesto da uliva strah u kosti, pogled sa vidikovca na Škrčka jezera nekoliko stotina metara niže izaziva samo divljenje, a staza do vrha i nije tako uska i opasna kao u priči... To ipak ne znači i da je sasvim lagana, jer u tih dvestotinak metara do vrha ima sasvim dovoljno mesta na kojima je neophodno osloniti se na snagu ruku, naročito u samoj završnici.

Durmitor II deo - Konačno vrh

Milan Mirković i Blogotres

(Milana možete pratiti na perpetuuM Mobile)