Upoznajte Srbiju

Uvek je pravo vreme za Kopaonik

Sa skoro 80 kilometara dužine, 45 kilometara širine i dva kilometra visine, Kopaonik je jedna od najpopularnijih destinacija planinskog turizma u Srbiji. Raznovrsnost flore i faune, prirodnih lepota, kulturno-istorijskih spomenika, kao i mogućnosti za najrazličitije aktivnosti na otvorenom, čine ga pravim magnetom za izletnike, naročito ljubitelje zimskih sportova, ali poslednjih godina nažalost manje za planinare, budući da su bombardovanjem vojnog kompleksa na najvišem vrhu 1999. godine velike površine glavnog masiva planine i danas prepune zaostalih kasetnih bombi, pa je kretanje van dobro utabanih staza ne samo nepreporučljivo već i bukvalno opasno po život! Međutim, i pored toga Kopaonik ima svašta da pruži, toliko da je jedan produženi vikend dovoljan tek da se sva njegova bogatstva jedva naslute.

Uspon ka najvišim vrhovima Kopanika tehnički je lagan bilo kojim putem da se krene, ali deluje da je sa zapadne strane najživopisniji, što zbog širokog vidika što zbog raznovrsne staze. Pogled puca ka nepreglednom moru brda i planina, među kojima bi se u izmaglici mogli prepoznati Golija, Rogozna, Goč, Stolovi, Hajla, Mokra gora, pa čak i Prokletije i Komovi...

Za razliku od uspona ski stazama sa severne strane, zapadna trasa ide čas grbavim zemljanim putem kroz polja kleke a čas širokim makadamom, kojim se do vrha može izaći i malo jačim kolima. Ove poslednje činjenice su mnogi očigledno itekako svesni, pa je prostor oko napuštenog površinskog kopa podno vrha Suvo rudište (po kom je vrh tako i nazvan, a i cela planina duguje svoje ime rudnicima kojih je ovde bilo još u srednjem veku) pretvoren u ružno smetlište koje značajno kvari uživanje u inače veličanstvenoj prirodi...

Sedlo između Suvog rudišta i Pančićevog vrha možda deluje idlično, ali o još uvek prisutnoj opasnosti svedoči spomenik deminerima Vojske Srbije stradalim u raščišćavanju planine od zaostalih kasetnih bombi, čitavih trinaest godina nakon NATO agresije. Iako deluje kao da u vojnoj bazi na Pančićevom vrhu nema nikoga, i uprkos skorijim tvrdnjama nekih planinara da su uspeli da priđu mauzoleju našeg najvećeg botaničara, najviši vrh Kopanika nedostupan je javnosti već duže vreme. Još osamdesetih godina prošlog veka ovde se nalazio vojni radar za koji kažu da je kontrolisao vazdušni prostor iznad cele stare Jugoslavije. Tokom devedesetih prilaz Pančićevom mauzoleju je ograničen na manje grupe uz posebnu dozvolu vojske, a posle obnove radara i mauzoleja 2001. godine pristup je zvanično zabranjen.

Mnogi se zato zadovoljavaju samo izlaskom na vrh Suvo rudište (1976 m.n.v.) i slikanjem uz geodetski obelisk koji označava njegovu najvišu kotu vrha, a koji ne mali broj planinara pogrešno smatra upravo obeležjem Pančićevog vrha. Sam Pančićev vrh ostaje zabranjena zona, delom zbog vojnog kompleksa, delom zbog možda još uvek zaostalih neeksplodiranih bombi, a delom i zbog toga što se odmah iza Pančićevog mauzoleja pruža administrativna granica Kosova...

Pa ipak, Pančićev vrh nije ni jedini, a ni najatraktivniji lokalitet koji bi zaljubljenici u prirodu trebalo da vide na Kopaoniku. Od prirodnih izuzetnosti izdvaja se vodopad Jelovarnik, do kog od centralnog turističkog kompleksa ima skoro sat vožnje, ali za razliku od situacije pre samo petnaestak godina kada je ovaj pravi skriveni biser prirode bio poznat samo lokalnom stanovništvu i retkim dobrim poznavaocima ovog kraja, danas je sasvim lako dostupan: niz kopaonički greben spusti se vrtoglavim serpentinama do Brzeća, a zatim se odmah posle spomenika na lokalitetu Mramor (koji označava poprište jedne od najvećih bitaka partizana i četnika u II svetskom ratu) skrene desno na jak makadamski put koji vodi maltene do samog vodopada.

Do vodopada se pešice stiže za svega nekoliko minuta, ali se zbog vijuganja rečice kroz gustu bukovu šumu ne može ni pretpostaviti kakva vrednost se nalazi na samo par stotina metara od puta, pa skoro i da ne čudi podatak da se za vodopad nije ni znalo sve do 1998. godine. Sa ukupnom visinom slapova od 71 metar, u vreme kad je otkriven smatrao se za najviši u Srbiji, dok na Staroj planini nisu determinisana još dva veća vodopada; od cele te visine jedva polovina se može sagledati iz podnožja, ali je i dalje prizor više nego impresivan. Za one kojima je to malo uzbuđenja, do uske terasice između gornje i donje kaskade vodi strma i neugledna stazica, sa koje se vodopad može sagledati iz drugačije, za nijansu više "adrenalinske" perspektive...

I na putu od turističkog naselja do vodopada (ili nazad) može se ugrabiti dovoljno vremena za još nekoliko zanimljivih lokaliteta. Jedan od takvih je i greben Šiljača, sa vrhovima Mala (1611 m.n.v.) i Velika Šiljača (1625 m.n.v.), atraktivne kupaste forme. Na svega stotinak metara od glavnog puta, sa ovih vidikovaca pruža se vrlo zanimljiv pogled ka istoku, na Juhor, Jastrebac, Radan, sve do Ozrena i Rtnja na obzorju.

Nešto bliže centru Kopaonika nalazi se i rezervat prirode Bele stene. Pre izgradnje novog asfaltnog puta do turističkog centra, krševite litice Belih stena nadvijale su se nad putem Brzeće-Rudnica, čiji ostaci se još uvek naziru u dnu kamenitih formacija; danas su Bele stene lako dostupne sa puta, što ih ne čini i manje primamljivim. Uski greben sačinjen od golih krečnjačkih stena, okružen nepreglednim četinarskim šumama, deluje kao minijaturna verzija neke od durmitorskih greda.

Najvišu tačku Belih stena čini vrh Žljeb (1772 m.n.v.), ali je sa nižeg istaknutog grebena ka jugu mnogo lepši pogled. Negde pri kraju nalazi se i jedan pokušaj ferate, očigledno još uvek nedovršene, a u svakom slučaju vrlo nebezbedne jer osim metalnih nogostupa (pa i to na takvim rastojanjima da se negde praktično mora skočiti da bi se dohvatio sledeći oslonac) nema ni sajlu niti bilo kakvo drugačije osiguranje, pa se kretanje istom nikako ne preporučuje... Ako jednog dana bude do kraja uređena i otvorena za javnost, biće to samo još jedna u nizu vrhunskih atrakcija Kopaonika...

Priroda Srbije prepuna je interesantnih mesta, toliko da bi i za jednu godinu bilo nemoguće obići makar samo one najzanimljivije. Ali jednom mestu toliko prepunom raznovrsnih zanimljivosti poput Kopaonika moglo bi se vraćati više puta godišnje a da se svaki put vidi i doživi nešto novo i drugačije...

Mogućnosti za neke nove izlete na najvećoj planini Srbije ima i više nego dovoljno, a planove je bar lako napraviti. Potrebno nam je samo vreme.

Sam Pančićev vrh ostaje zabranjena zona, delom zbog vojnog kompleksa, delom zbog možda još uvek zaostalih neeksplodiranih bombi, a delom i zbog toga što se odmah iza Pančićevog mauzoleja pruža administrativna granica Kosova.