Preporučujemo/Vodimo vas

PRAŠUMA PERUĆICA - PRIMAL SCREAM

Nikada nisam bio na opasnijem i lepšem putovanju, a ceo život skitam po vrletima...

Tražio sam zlato na Staroj planini, vanzemaljce na Rtnju, peti element na Bobiji, zmije u Lazarevom kanjonu... Ovaj put idem dalje i dublje, u prirodu i u sebe... Tražim vrisak, primalni krik.

Primal scream, iskonski vrisak, znak naših predaka, početka, nalazi se u svakome od nas. Postoji samo na planeti Zemlji, jer u svemiru nema zvuka. Moramo ga osloboditi, jer samo tada su stvari u normali, a naše raštrkane emocije postavljene u početno stanje. Pronalazim ga svuda, od malih nogu. U Ejdžovoj gitari, glasu Jana Estberija, u planinama Like, čak i u predgrađu Pariza, gde sam živeo s crncima i Arapima. A najčešće sam ga sretao u kriku žene, na kraju ljubavnog čina.

Perućica

Vezan sam za nju odavno. Oduvek sam je zamišljao kao nultu, početnu tačku one bivše velike države, SFRJ. Ali ne kao pluća, ni srce, nego energetski izvor. I geografski je nekako bila u sredini te države, na tromeđi Bosne, Crne Gore i Srbije, blizu Hrvatske. Ceo život se spremam da je posetim. Kada mi je bilo 18, moj drug Renato i ja smo bili spremni da u tom cilju podnesemo i najveću žrtvu - ostavimo cigarete. Ne odosmo, ali je zato Kićo, inspirisan našom pričom, pobegao od kuće. Nedeljama su ga tražili, potraga na nivou cele Jugoslavije, na kraju ga je milicija pronašla u - Perućici. Pronašli i vratili u Zagreb. Kićo, nažalost, nije izdržao ludilo rata 90-ih. Razneo se bombom na Jarunu, u Zagrebu. Renato se danas bavi mašingom, vozi zaprege haski pasa, drugi je u svetu u tome.

Ja sam postao nomad, skitnica, lutalica, vagabundo... Dok putujem, savijam rubove kvadrata i pokušavam od njega napraviti krug. Jer nisam ja kocka, cigla, da me uzidaš u zid. Kada savijem poslednji krug, tu ću spustiti jedra i baciti sidro. Dok putujem menjam sve, ljude, gradove, planine, menjam sebe, jer samo tako mogu ostati isti.

To nije igra za jedno.
To je igra za dvoje.
Za mene i - GLAD.

Priroda je žena. I samo žena može da je razume. Ženu moraš da voliš, ona se ne osvaja, kao ni planine, kanjoni, prašume. Žena sama bira koga će provesti kroz tajnu. Kao i ova prašuma.

Zato volim da putujem u ženskom društvu. Ovoga puta sa mnom je Mirjana, moj drugar preko 7 vrhova. Prija mi njeno društvo. Njena lepota i divlja energija.

Za Perućicu su potrebne posebne dozvole, može se ući samo uz pratnju rendžera i vodiča, grupa od najviše 20 ljudi. Ture su retke, skoro da ih i nema. Revnosni rendžer proverava dozvole i papire. Podiže rampu. Neko pametan brižljivo čuva ovaj zeleni komadić planete.

Ulazimo. Imam tremu. Ali odmah je osetim. Čistota, devičanska, nedirnuta energija, neporemećena.

Iskonska. Puštam uzdah, prvi glas. Ne mogu to da držim u sebi.

Idemo pravo, uskom utabanom stazom, dok desno od nas ostaje staza koja kao da vodi u neku čarobnu šumu. Nakon par stotina metara čuje se huk. Sve je jači, a kroz granje se nazire vodopad. Kao iz bajke, usred prašume - vodopad Skakavac. Voda pada sa stene visoke 70 metara, na tlu obrazuje malo jezero i dalje teče kao reka Perućica.

Umivam se na jezeru, moram da dodirnem vodu, da tražim Wi-Fi za prašumu. Šifra je: @freespiritperucica. Konektujem se. Do tog mesta vodi staza i dotle idu obični ljudi, a odatle dalje idu oni koji traže više, koji žele da se vrate toliko daleko – do početka.

Tu počinje avantura, putovanje niz vreme.

Staze nema, ni markacije, ni trekinga. Samo divlja neobuzdana priroda i instinkt vodiča. Slaviša je poreklom iz tog kraja, izuzetno spretan i hrabar, i te kako oseća i poznaje prirodu. Prvih par koraka obećava, spuštamo se niz Perućicu.

Sve je mokro. Kiša je padala prethodnih dana, zemlja je mokra, trava, kamenje i stene oko reke. Sve mokro i klizavo. A mi nemamo kuda, nego baš niz reku. Do noći moramo izaći iz prašume, a za to će nam biti potrebno oko 8 sati. Prašuma je duga 6 km, a široka 2-5 km. Perućica je druga po veličini prašuma u Evropi, dok je najveća Bjalovješka, u Poljskoj, ali nju seku posljednjih godina, pa verujem da je Perućica jedina iskonska, očuvana.

Odmah vidim da sa ovom šumom nema šale, maksimalno se koncentrišem.

Svako živo biće, kada ga dovoljno jako pritisneš, ima samo jednu želju - OPSTANAK. Odavno sam naučio da hodam po livadi, ali da ne pogazim nijedan cvet, jer ne treba narušavati harmoniju prirode. Tako će te priroda prihvatiti, provesti i sačuvati, kao i žena.

Spuštamo se niz kanjon reke, koja je divlja, slobodna, u potpunoj tišini odzvanja samo njen huk. Upijam neverovatnu energiju ovog mesta, jer ovde se sve dešava samo od sebe, proces život-smrt-život. Drvo padne od starosti, polako trune, postaje hrana i prebivalište za crve, insekte, biljke, za nova stabla. I tako unazad hiljadama godina... Čovek ne dira i ne kvari ništa, ne utiče, kao što obično čini na ovoj planeti. Zato ovo mesto ima ovakvu divlju, ali nevinu energiju.

Kako silazimo, sve manje pričamo, sve se više pomažemo i sve više podsećamo na čopor, koji se udružuje radi opstanka. Pratimo vođu. Trudim da budem što bliži prašumi, prljav sam, blatljav, mokar, izgreban, puzim, klečim, gazim vodu... Kao da gulim sloj po sloj nagomilanih problema, obaveza, poslova, računa...

I polako osećam kako me nametnute spoznaje napuštaju, a primarni instinkti se bude. Instinkti predaka, instinkti preživljavanja. Svakim korakom sve sam bliži onom po što sam došao, primarnom instinktu, prvom kriku.

A okolo... lepota. To se ne može opisati. Tu tajnu znaju samo ovi ljudi koji gaze sa mnom, moj iskonski čopor. Skupljeni zbrda-zdola, slučajni putnici, ali da sam po celoj planeti birao ljude, njih bih izabrao. Devetoro nas, pet žena i četiri muškarca. Stalno je osmeh na licu, pomažemo se, šalimo. Sa ovom ekipom bih prošao sve prašume sveta. I vratio se nazad.

Nizbrdo, kamen po kamen, korak po korak... Dolazimo do strme glatke stene koju moramo preći. Slaviša se spušta prvi i proverava opcije. Jednom nogom je u vodi, drugom na klizavom kamenu. Prelazimo tako što on svojom rukom svakom od nas pridrži desnu nogu, gurne je na malu izbočinu i tako drži dok mi levom nogom ne stanemo na jedini kamen na koji je moguće stati, pa kada tu stanemo, onda desnom nogom na tlo. I tako nas sve spusti dole. Rizikuje svoj život da bi nas proveo kroz surovu prirodu.

Kanjon deluje neprohodno, pun stabala koja su tu pala, kamenja koje se odvalilo, sve je zaraslo u travu, mahovinu, lijane, podseća na džungle iz filmova...

Svaki čas očekujem da se Rambo pojavi iz šipražja, samo da mu glava proviri.

Al reko bi mu ja: Don't push it. Don't push it or I'll give you a war you won't believe.
Onda bih ga pozvao: Ti, mali, da, da, ti buđavi, dođi vamo, aj zamenzi... Slanina od mangulice i Peđin ovčji sir... Al mi prvo kaži, šta ćeš ti ovde? Stalno te viđam po Vijetnamu, Afganistanu, nemaš li ti u Americi neku tvoju džunglu, pa da se tamo igraš, nego došao ovde? Vidiš, ovde je bila Peta nemačka ofanziva, Bitka na Sutjesci, u maju 1943... Švarcenegera pitaj, tvog druga, neki njegov predak garant još leži na dnu Sutjeske... Eno, sad kad budeš išao preko brda, tamo su olupine nemačkih aviona... Svi došli, neki se nisu vratili... Hasta la vista, baby...

Ali kao čovek uvek možeš doći, nenaoružan, u miru. Možda vi mislite da su ovi narodi mali, al i ti si mali, pa te ceo svet zna. A bio sam ja u onoj vašoj kafani, pio kalvados. Dobar. Ipak, od vas trojice nekako mi Brus Vilis najveća faca, koliko je samo puta spasio svet.

Iskonski čopor klizi niz divljinu. Klizimo hodnikom vremena. Svakim korakom nizbrdo kao da se spuštam unazad, kroz vekove, sve do ledenog doba. Jer ova prašuma je živela čak i u ledenom dobu.

Dedicated to Željko Malnar

Nastavak sledi...

Milan Kuga - Blogotres

- Željko Malnar, istraživač kojeg najviše cenim od svih putnika - avanturista, prvu svoju ekspediciju je vodio baš u Perućicu. Imao je tada samo 20 godina. Posle je dolazio sam, ostajao po mesec dana, istraživao, meditirao.
- Artur Janov je napisao knjigu o iskonskom vrisku - Primal scream.
- Da bi šuma dobila status prašume, čovek ništa u njoj ne sme da dira, sve što padne mora i da ostane na tlu i potrebna je određena količina drveta pa kvadratnom metru. U Srbiji postoji prašuma Vinatovača, u Kučajskim planinama, očuvana je, ali mnogo manja od Perućice.